Izvor: Blic, 28.Feb.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U ilegalnim radionicama radi pola miliona ljudi
U ilegalnim radionicama radi pola miliona ljudi
Rade tajno. I po 18 sati dnevno. Ponekad ne znaju ni za koga, niti smeju da pitaju. Često im ne bude ni plaćeno. Niti imaju, niti smeju nekome da se požale. Ovo je životni lavirint preko najmanje pola miliona ljudi u Srbiji, stalnih 'ilegalaca' koji za poslodavca odrađuju posao u svojim kućama, improvizovanim radionicama.
U stalnom strahu od inspekcije, žene koje 'rade u ilegali' najčešće se bave industrijskim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << šivenjem delova ili celih proizvoda, što za domaće što za strane firme, muškarci proizvode u radionicama delove za mašine... Mesečna zarada u proseku je između 150 i 200 evra.
- Sa potpisivanjem sporazuma o bescarinskom izvozu nemamo više kvote za izvoz tekstilne robe, što je za druge zemlje i strane proizvođače bilo zeleno svetlo da dođu ovde i angažuju naše ljude. Ako se ovakvo stanje kod nas nastavi, ljudi koji neprijavljeno rade za poslodavca biće robovi - kaže za 'Blic' Majda Sikošek, glavni koordinator udruženja 'Felicitas' koje se bavi radom u neformalnoj ekonomiji.
Ljudi koji ilegalno rade, neretko su i žrtve. Moraju sve da istrpe jer im je posao neophodan da bi preživeli. Asocijaciji slobodnih i nezavisnih sindikata podneto je preko 50 prijava protiv poslodavca za seksualno zlostavljanje.
- Imamo prijavljena tri silovanja. Najčešće se radi o ženama koje su radile u trgovinama, a oko 30 odsto su radile u tekstilu - kaže za 'Blic' Ranka Savić predsednik Asocijacije.
O broju ljudi iz sektora nelegalne ekonomije može naslutiti iz razmera rada na crno u Srbiji. U prošloj godini bilo je 119.799 inspekcija. Kako kaže dr Živka Đurić, pomoćnik ministra Sektora inspekcije rada ukupno 46.635 osoba uhvaćeno je da radi ilegalno. Požarevac je, kako kažu u Ministarstvu za rad, 'karakterističan za poslovanje na crno'. Slično je i u Zrenjaninu u kojem ima 70 radionica za šivenje od kojih je 40 neprijavljeno.
- Promenila sa 20 privatnika za koje sam radila. Gazde privatnih radionica najčešće su vojna lica i doktori - priča za 'Blic' četrdesetogodišnja Marija koja u svom stanu u Beogradu ima ilegalnu radionicu za šivenje.
Mariji i njenoj porodici tako je praktično za život ostala jedna soba i hodnik.
- Krijem od svih čime se bavim. Moje komšije misle da radim u nekakvoj zadruzi. Sarađujem sa još deset neprijavljenih radionica. Teško je reći koliko ljudi ovako zarađuje za život jer svi se kriju. Jedni od drugih, od svih. Strahuješ da ćeš biti prijavljen, a pare nemaš ni za život, a kamoli kazne. Računala sam od ‘95. godine zaradila sam u proseku oko 170 evra mesečno - kaže Marija.
Ona ističe da bi volela da može da se prijavi i ne skriva se više. Da ne strahuje. Ali, i dodaje da se prošle godine njena prijateljica prijavila i bankrotirala. Marija kaže da u ovom poslu ima prevarenih jer poslodavci neće da isplate, ali ona je pronašla moto 'prijaviću i ja tebe da radiš na crno, a tebe će više da košta'.
Žene u neformalnoj ekonomiji najčešće su dobi od 35 do 55 godina, koje su praktično poslednje godine u kojima mogu da izdrže teške uslove rada. Sistem ovog načina poslovanja, po rečima Majde Sikošek, funkcioniše tako što velika firma sklopi ugovor sa poslodavcem. Taj podugovarač onda pronalazi radnu snagu, a najviše mu se isplati da angažuje ljude u sivoj zoni jer im ne plaća socijalno, nema nikakve obaveze prema državi. Ovaj posao je, dodaje ona, opasnost i za podugovarača, međutim on može biti osion jer 'radnici nemaju izbora, a podugovarač uvek može pronaći nekog drugog'. Po njenim rečima, na ovdašnjim prostorima najčešće angažuju domaće firme, ali se događa da je proizvodnja zapravo za stranu kompaniju. Ono što se radnicima najčešće dešava je da se dogovore za jednu cenu kada poslodavac donese posao, a prilikom isplate ispadne druga.
- Naravno manja. Žene koje su sklapale nakit za jednu evropsku firmu dogovorile su jednu cenu po komadu nakita. Dobile su na kraju mukotrpnog posla duplo manje jer im je rečeno da veliki deo nakita nije bio kako treba. Niti im je neko pokazao na početku kako treba da izgleda, niti sada smeju i mogu nekome da se žale. Takođe grupi žena koja su radile industrijsko štrikanje nije uopšte plaćeno za poslednjih sedam, osam meseci rada - prenosi deo iskustva sa ovdašnjih prostora Sikošek. Željka Jevtić
