Izvor: Danas, 08.Maj.2015, 11:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U hotelskim sobama
U mojoj sobi u hotelu La Tur Hasan u Rabatu nalazi se jedan sto i na njemu veliki poslužavnik prepun egzotičnog voća. Talasasti oblici plodova, njihove drečave boje i jedra koža jedina su manifestacija putenog u ovoj prostranoj keliji. U hotelskoj sobi samo se može voleti, spavati ili čitati u tišini, uz tihu muziku ili krvoločne slike s televizije.
U nedostatku prvog, bez želje za drugim, čitanje u tišini oduvek je bilo moje najbolje društvo. Postumije opisuje svetog >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Jeronima dok radi u svojoj pustinjačkoj keliji kao isposnika stalno usredsređenog na knjigu, u potpunosti predanog čitanju, ne umarajući se nikad, daleko od sveta. Ako voluptas, naslada, pobuđuje zasićenje i izaziva somnus, pospanost, čitanje priziva jedan drugi svet. Čitati znači učestvovati u aphatosu, to jest, u onom nevidljivom. Čitati znači očima pratiti nevidljivo prisustvo, i osluškivati glas ili glasove koji dolaze iz nekih daljina izvan tišine samog autora. Pisac čiju priču čitamo bliži nam je od nas samih. Septimije je rekao jednu strašnu rečenicu: "Onaj ko piše vrši sodomiju, onaj ko čita objekat je te sodomije." Plinije Stariji bio je veliki čitalac. Ustajao je u zoru, čitao za vreme ručka, dok je šetao, dok se kupao, pa je čak čitao i dok se njegova četvoroveslarka približavala pepelu Vezuva. Plinije Mlađi sledio je primer svoga ujaka. Čitao je na svakom mestu, čak ni u lov, ukoliko bi mu se čudom desilo da pođe u lov, nikada nije odlazio bez svojih tablica od šimšira. U jednom pismu koje je poslao Tacitu piše sledeće: "... ulovio sam tri izvanredne divlje svinje u šumi drevne Etrurije. Ja sam sedeo iza mreža. Pored mene su bili moj pilum i moje koplje, moj stilus i moje tablice. Razmišljao sam i beležio. Pomislio sam: možda ću se vratiti praznih ruku, bez ulova, ali ću se zato vratiti popunjenog voska..." Takođe, u samoći hotelskih soba, kada se pogledamo u njihovim blistavim i uglačanim ogledalima, javlja nam se ponovo naš narcisoidni čuvar, naš dvojnik: anđeo čuvar ili phántasma. Na kraju nam daimon, naš unutrašnji glas, pomaže da još jednom preispitamo sopstveni život pun tajni. I mnoge od nas tada preplavi zanos, pa zaspimo predani molitvi. I onda u tom snu ponovo prolazim kroz uzana vrata mnogih soba koje mi se sada čine ogromnim. Vraćam se, gde god da sam, vraćam se jer sam čuo glasove koji mi kažu: "Quid quaeritis viventem cum mortuis?" ("Zašto među mrtvima tražiš onog ko je živ?") Mrtav ili živ?
Iz knjige "Gradovi u kojima umine bol". Prevod sa španskog Biljana Isailović. Izdavač: Arhipelag
