Izvor: Blic, 30.Mar.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U grčevitom hvatanju sreće
U grčevitom hvatanju sreće
Klađenje je postalo veoma rasprostranjen oblik zabave. Za većinu ljudi to je privremena i bezopasna razbibriga. Međutim, istinska opasnost preti ako se zabava pretvori u zavisnost.
Navešću vam slučaj jedne beogradske porodice. Pismo zabrinute supruge stiglo je baš kod vas, na rubriku 'Saveti' u 'Blicu', s kojom sarađujem već dve godine (Slobodno vreme, nap. nov). Žena piše kako je suprug pre dve godine počeo da odlazi u kladionice. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Ispočetka je to bilo samo pred značajne utakmice, jednom, najviše dvaput nedeljno, ali vremenom je to postajalo sve češće, a sada skoro sve slobodno vreme provodi ili prateći rezultate ili kladeći se. Porodični budžet trpi zbog toga, on je postao prosto opsednut klađenjem, samo o tome priča, nervira se... Žena je ubeđena da on misli samo na klađenje i da je potpuno zanemario i nju i decu. Očajna je. Tek mali deo njegove plate završi u kući. Pita da li je to bolest, kako da se ponaša? Pita me mogu li uopšte da joj pomognem?
Zavisnici i profit
Kockanje možemo da definišemo kao učestvovanje u igri čiji dobitak zavisi mahom od sreće, to jest od slučajnosti. Kockanje, kao i klađenje, veoma su rasprostranjeni oblici zabave i protežu se od džek-pot aparata, preko sportskih kladionica, kasina, raznih oblika lutrija, klađenja na konje, pse ili političke kandidate. Najveći broj ovih aktivnosti je privremen, bezopasan i predstavlja varijetet zabave.
Istovremeno treba reći da je industrija koja se time bavi veoma razvijena. Nigde nisam videla podatke za SCG. Znam, kao što svi znamo, da kladionice i lokali s tamnim izlozima i kockarskim mašinama, niču kao pečurke, a opsesija sedmicom na lotou je već opšte mesto - ali našla sam podatke za SAD, gde je kockanje do pre samo sto godina bilo tretirano kao kriminalna aktivnost. U SAD kocka beleži daleko veći godišnji profit od industrije video-igara ili filmske produkcije.
Muška zabava
Za najveći broj ljudi kockanje je relativno bezopasna zabava. Međutim, naučna literatura navodi da između tri i sedam odsto onih koji počinju da se kockaju postaju patološki kockari, s manje ili više šanse da se oslobode ove zavisnosti. Kod tinejdžera se taj procenat rizika utrostručuje, što znači da 10-20 odsto postaju zavisni od kocke, što govori o trajnijem društvenom zlu.
Veći broj istraživanja sugeriše da je kockanje tipa sportskih kladionica rasprostranjenije u siromašnijim slojevima, što jedan moj klijent cinično komentariše: 'Pa da! Oni drugi isto to rade na berzi, ali ih niko zbog toga ne naziva kockarima'. Bogatiji slojevi stanovništva ređe su obuhvaćeni istraživanjima, tim više što bogata kasina i njihovi učesnici ne žele da daju nikakve podatke u tom smislu. Čini se takođe da kockanje nema striktnu gornju starosnu granicu - donja granica vezana je za osnovnoškolski uzrast - a relativno pouzdano izgledaju podaci da su kockanju i klađenju ipak skloniji muškarci. Na više od četiri zavisnika dolazi jedna žena.
Biohemija klađenja
Patološko kockanje tretira se kao vrsta zavisnosti. Poznato je da kod ove vrste zavisnika biohemijska aktivnost mozga biva izmenjena. Njihov mozak zbilja liči na centralni nervni sistem klasičnih farmakoloških zavisnika. I, kao kod narkomana, kod patoloških kockara značajno trpi porodica, a materijalna situacija patoloških kockara zna da bude isto tako beznadežna i pogubna po porodicu kao i kod onih koji zloupotrebljavaju heroin ili kokain.
Kao i kod drugih oblika zavisnosti, terapija je moguća, neretko i uspešna, ali je neophodna dobra, stabilna motivacija zavisnika i njegove porodice.
Prvi neophodan korak terapije jeste prepoznavanje problema i suočavanje s njim. To nije uvek jednostavno. Veoma dugo, pa i nakon drastičnih porodičnih i materijalnih problema, čak i kriminogene aktivnosti, čoveku je teško da izusti jednostavnu istinu - da, ja sam kockar, to je strast kojoj ne mogu da se oduprem i potrebna mi je pomoć kako bih opet živeo normalno.
Beograđanka, s početka teksta, učinila je onaj prvi, odlučujući korak u tom pravcu. Kockanje njenog muža verovatno jeste ili je na putu da dosegne patološke razmere. Mogućnost terapije postoji. Kockanje u patološkom obliku samo liči na igru, krajnji produkt je terapija, ozbiljna i trajna. Uspeh u njoj ne zavisi od sreće, već mahom od ozbiljnosti pristupa svih pogođenih.
Autorka je klinički psiholog i stalna saradnica 'Blica' Spomena Milačić
