Izvor: B92, 10.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U čemu smo slični Putin i ja
Šansu da uočim razliku dobio sam po mom dolasku u Bugarsku 1988, zemlju koja je bila najposlušniji "saveznik" Sovjetskog Saveza. Kao i u Moskvi, i tamo sam video brutalnu represiju koja je predstavljala normu u svakom sovjetski zasnovanom sistemu. U vreme kad sam tri godine kasnije odlazio, komunistički sistem u Bugarskoj i širom Istočne Evrope doživeo je kolaps. Američka ambasada odigrala je ključnu ulogu u podršci razvoju demokratskog pokreta u Bugarskoj, a ja sam bio na čelu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << tih napora.
Za one koji su mlađi od 40 godina ovo verovatno ne znači bog zna šta. Bilo je zapanjujuće vratiti se u Bugarsku samo nekoliko godina kasnije i videti koliko se politički predeo promenio. Sva ona kršenja ljudskih prava i progoni koji su bili norma pod komunizmom bili su očito zaboravljeni a politički sukobi brzo su se preselili među probleme demokratske tranzicije. Bilo je to gotovo kao da ranije vreme nije ni postojalo.
Ali za one od nas u prvim linijama fronta (tu uključujem sve koji su živeli u zemljama Istočne Evrope pod sovjetskom dominacijom) sećanja - i predrasude - iz tog vremena ostaju suviše stvarni. Bilo da se radilo o mogućnosti nuklearnog rata; surogatima konvencionalnih ratova koji su se vodili širom planete na mestima kao što su Koreja, Angola, Grenada ili Vijetnam; surovoj realnosti života u komunističkim sistemima; ili špijunskim skandalima i intrigama na obe strane, hladni rat je uticao na naše živote na svakodnevnoj osnovi. Jednom sam bio određen da prisustvujem nekoj vežbi u podzemnim prostorijama jedne vlade izgrađenim da izdrže totalni nuklearni napad i obezbede "kontinuitet vlade". Sećam se da sam stajao unutar samog ulaza i zamišljao mogućnost da čitav svoj život provedem unutra bez svoje porodice i dodira sa spoljnim svetom. Zaključio sam da ne bih išao, čak i kad bi mi naredili. Bio je to moj svet, naš svet tog vremena. Oni koji su živeli pod komunističkim diktaturama širom Istočne Evrope imaju još življe uspomene na represiju koju su preživeli.
Otvoreno priznajem da je to kod mene (i mnogih drugih) ostavilo doživotne sumnje u ruske namere. To, na primer, objašnjava zašto su Poljska, baltičke države i druge bivše članice Varšavskog pakta bile toliko odlučne da uđu u NATO čak i kad je Sovjetski Savez doživeo kolaps. Kad čujem za ubistvo ruskog disidenta u Londonu trovanjem plutonijumom; veliki i delotvorni "sajber napad" na kompjuterske sisteme Estonije nakon što je njena vlada premestila spomenik "sovjetskim oslobodiocima" iz Drugog svetskog rata; i prekid isporuka gasa zemljama "bliskog inostranstva" koje nisu u skladu s ruskom politikom, sećanja na hladni rat brzo se vraćaju.
Sve ovo kažem zato što je Vladimir Putin takođe "hladni ratnik". On ima iste ili veće predrasude i sumnje o namerama Sjedinjenih Država i njihovih saveznika kao što ih ja imam protiv Rusije. Baš kao što sam ja činio sve što sam mogao da se suprotstavim Sovjetskom Savezu i porazim ga, on je činio isto protiv NATO na još višem nivou. Kao pripadnik KGB koji je, između ostalog, služio u Istočnoj Nemačkoj, video je NATO kao glavnog protivnika i pretnju Sovjetskom Savezu. Važno je setiti se da čak i u najbolja vremena američko-ruskih odnosa (poslednji dani Gorbačova i prve Jeljcinove godine) obaveštajne aktivnosti KGB i njenog vojnog parnjaka GRU nikad nisu bile obustavljene. Svaki put kad bi se neka bivša članica Varšavskog pakta pridružila NATO, da ne govorimo o bivšim republikama samog Sovjetskog Saveza, to mora da je bio snažan udarac Putinovom ponosu i, još važnije, njegovom osećanju bezbednosti za svoju domovinu. Kao što je izjavio u jednom svom govoru pre nekoliko godina, on smatra da je raspad Sovjetskog Saveza najveća geopolitička katastrofa 20. stoleća.
Čuvena je izjava predsednika Buša pre nekoliko godina da je "pogledao u Putinovu dušu" i video finog čoveka. Upravo pre nedavnog samita G 8, rekao je da ga još zove "Vladimir" i da veruje da dve zemlje mogu zajedno da sarađuju u obostranom interesu. Ali to je daleko više nada nego realnost. Putin svet gleda očima veterana KGB i, kako Rusija ponovo stiče svoju snagu, on se sve manje i manje trudi da sakrije svoja hladnoratovska uverenja. Mi smo obojica zarobljenici naše prošlosti.
Ova kolumna se piše u vreme početka Samita G-8. Dok Nemačka kao domaćin želi da glavna tema bude globalno zagrevanje, dosad je sve to potpuno bacio u senku sve izraženiji rat rečima između Rusije i Sjedinjenih Država. Odražavajući našu zabrinutost zbog ovog razvoja, predsednik Buš preduzeo je neuobičajeni korak pozivajući Putina na privatni sastanak kroz nekoliko nedelja u njegovoj kući za letnji odmor u Kenebangportu, u državi Mejn. On će imati i privatni sastanak s Putinom na Samitu G-8. Moja pretpostavka je da će krajnji rezultat toga biti prazne reči o pokušajima da se zajedno radi na stvarima od zajedničkog interesa i neki pokušaji da se omekša retorika. Naše svetske perspektive suviše su različite da bi se moglo očekivati više od toga.
Klasičan primer ovog sukoba politika jeste američki napor da izgradi odbrambeni sistem projektila u nadi da će nas on kroz nekoliko godina zaštititi od relativno malih napada projektilima odmetničkih država kao što je Iran. Jedan element tog plana traži da se u bazi u Češkoj Republici izgrade radarski uređaji i deset silosa za projektile presretače u Poljskoj. Prema gledištu SAD, Iran će gotovo izvesno do kraja ove decenije imati nuklearno oružje i sistem projektila nosača. Uzgred, to će se bar delom dogoditi i zbog odbijanja Rusije da zauzme čvrst stav protiv iranskog nuklearnog programa. Planirane baze u Češkoj Republici i Poljskoj toliko su sićušne u poređenju s nuklearnim arsenalom Rusije da mi verujemo da je smešno da Rusi na bilo koji način misle da su one bilo kakva pretnja za njih.
Žestoka reakcija predsednika Putina, međutim, ponovo je probudila strahove od novog hladnog rata. On je otvoreno zapretio da će ruski projektili biti usmereni na evropske gradove ako se program nastavi. Postoje samo tri moguća objašnjenja za njegovo ponašanje. Prvo je da on pokušava da unese razdor između Sjedinjenih Država i njihovih evropskih saveznika; drugo je to da ga izluđuje sama ideja o vojnim aktivnostima NATO u bivšem sovjetskom domenu. On se nada da će agresivnom reakcijom sprečiti postavljanje projektila i tako ograničiti druge vojne aktivnosti NATO u bivšim zemljama Varšavskog pakta. I poslednje je da on stvarno veruje da te baze mogu biti znatno proširene i predstavljati stvarnu prepreku sovjetskoj odmazdi protiv bilo kakve američke agresije. Moje uverenje je da su sva tri objašnjenja tačna.
Polovina našeg bilateralnog problema jesu radikalno različita viđenja sveta i naših interesa u njemu. Druga polovina jeste naša zajednička neprijateljska prošlost i prepreke koje ona postavlja na put naše zajedničke budućnosti. Obe polovine su međusobno povezane. Mi smo osuđeni, bar u kratkom vremenskom roku, na seriju verbalnih sukoba i suprotstavljenih pogleda na brojna ključna pitanja. Događaji iz nekoliko proteklih meseci ukazuju da oni mogu postati daleko ozbiljniji nego što smo predviđali.
.jpg)
