Izvor: Večernje novosti, 20.Okt.2012, 23:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

U azil za 700 evra

NEKAD si od „socijale“ mogo da živiš ko gospodin. I još da uštediš. Tad su svi hteli u azilante. A danas je to slabo. Daju neke pare, al uglavnom bonove za hranu i piće. Ima da jedeš i da piješ koliko hoćeš, ali da uštediš - ništa.N. M. je Rom iz Vladičinog Hana. U zanatu najnovijem - lažnom „azilanstvu“ - okušao se dvaput. Više neće. Ne isplati se, kaže.Buru zbog lažnih azilanta iz Srbije ponovo su podigla upozorenja iz Nemačke da bi zbog ovog problema naša zemlja mogla >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << da bude izbrisana sa „belog šengena“. Premijer je pre nekoliko dana krivicu svalio na „profesionalne“ lažne azilante, a N. M. nam govori da postojanje ove nove „profesije“ i nije daleko od istine. Govori nam, međutim, i da je „profesija“ u opadanju zbog - sve lošije zarade.Prvi put je N. M. za nemačkom slobodom zavapio 1999. godine. Čuo je od prijatelja i komšija da se od tamošnje „slobode“ lepo živi. Svi naši u Dojčlandu su bogati. I Srbi i Romi. Spakovao je porodicu, ženu i dvoje dece, i krenuo.BROJ AZILANATA PREMA zvaničnim podacima ove godine, od januara do oktobra, azil u Nemačkoj zatražilo je 4.000 naših državljana. Prošle godine taj broj je bio za 579 veći, dok je 2010. godine zabeleženo 4.978 lažnih azilanata iz Srbije u Nemačkoj. U poslednje tri godine ukupno je 32.000 ljudi sa srpskim pasošem zatražio azil u Nemačkoj, Švedskoj, Belgiji, Švajcarskoj i Luksemburgu.- U vreme rata svako je mogao da ode u Nemačku - kaže N. M. - Samo da smisliš dobru priču. Ja sam ispričao da mi je kuća srušena u ratu, da nemam gde da živim. Rekao sam im kako sam morao da dođem u kombiju, da pređem granicu krišom preko šume i da sam za to dao 500 maraka. A došao sam lepo autobusom, sa urednom vizom u pasošu. Sačekao me šurak, kod njega sam se odmorio nedelju dana, a onda me odvezao do centrale gde sam se prijavio za azil.Novopečenog azilanta odmah su uputili u Keln. Nedelju dana boravio je u kabini na brodu privezanom u luci, još po desetak dana u nekim drugim prihvatilištima da bi mu konačno dodelili stan u Euskrihenu.- Dobili smo ekstra kuću, trosobnu, dali su nam posteljinu, sudove, krevetac za bebu - priča. - Poslali su me u „socijal“ i tamo su mi odmah dali keš - 1.600 maraka. Od toga je moglo lepo da se živi. Za mesec dana potrošiš 500, a hiljadu uštediš.BONOVI SE NE ISPLATE N. M. kaže da sve manje ljudi iz Vladičinog Hana i okoline odlazi u Nemačku da traži azil: - Od kako su umanjili pare koje daju i počeli da dele bonove nikom se ne isplati. Zato ne verujem u tu najezdu lažnih azilanata o kojoj se priča ovih dana. Što bi se neko mučio i išao tamo ako ne može više da se zaradi.U prvom pokušaju ostao je u Nemačkoj četiri meseca. Lepo se, kaže, živelo, ali deca nisu mogla da se naviknu na tuđinu. Nije sačekao da se završi postupak za azil, još jednom se spakovao i krenuo nazad. Vratio se Vladičinom Hanu, trubi i starom životu. Živeo je nekad bolje, nekad lošije, ali ni u čemu nije oskudevao. Ipak, nisu mu dale mira priče o lagodnom životu u Dojčlandu. Još jednom je odlučio da okuša sreću.Drugi put je na „azilovanje“ otišao 2010. godine. Ovog puta nije mu bio potreban nikakav vodič, znao je tačno na koja vrata treba da zakuca.- Rekao sam im da se prvi put morao da odem jer mi je umrla majka, što je bilo tačno - priča N. M. o svom drugom pokušaju da dobije azil. - Prihvatili su me i opet me uključili u program. Ponovo su mu dali stan u Euskrihenu, ali je para bilo manje. Davali su nam 700 evra. Moglo je od toga da se živi, ali nismo mogli ništa da uštedimo.Osim slabije „zarade“, nije imao šta da prigovori azilantskom životu. Nema nikakvih obaveza, čitav dan šetaš, obilaziš parkove, razgledaš izloge, voziš bicikl... Pa ipak, i hleb bez motike dosadi. Izdržao je N. M. i ovog puta tri-četiri meseca, pa krenuo nazad. I deci je tako milije. Njihova kuća, njihov grad, njihova zemlja. I od trube može da se živi gospodski. A ako zagusti, Nemačka je uvek tu.

Nastavak na Večernje novosti...