Izvor: Southeast European Times, 17.Okt.2011, 23:46   (ažurirano 02.Apr.2020.)

U Turskoj u porastu „Otomanija“

I dok neki smatraju da obnovljeno interesovanje za otomansku kulturu i istoriju predstavlja komercijalizaciju, taj trend može da posluži i kao referentna tačka za spoljnu i unutrašnju politiku Turske.

17/10/2011

Menekse Tokjaj za Southeast European Times iz Istanbula -- 17.10.2011.

„Otomanija“, odnosno masovno interesovanje za sve otomansko, postala je novi trend u Turskoj u poslednjih nekoliko godina. Ta pojava ne vidi se samo po popularnosti televizijskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Southeast European Times << serija kao što su „Veličanstveni vek“, u kojoj se opisuje život Sulejmana Veličanstvenog i njegovog harema.

Trend se uočava i po povećanoj prodaji istorijskih knjiga o Otomanskom carstvu, nakita izrađenog u otomanskom stilu, muzejskim izložbama, restauraciji otomanskih građevina i kaligrafiji.

I dok postoji izvesna komercijalna dimenzija te pomame, otomansko nasleđe Turske moglo bi da bude referentna tačka za njenu proaktivnu regionalnu diplomatiju, širenje tržišta i prevazilaženje internih podela u društvu.

Prema rečima Zejnepa Ertuga, koji predaje otomansku kulturnu istoriju na istanbulskom univerzitetu, dva su glavna izvora tog povećanog interesovanja.

„Prvi je potraga za identitetom od strane društva u kome je evropska kultura duboko okorenjena, dok je drugi izvor zakasnela buržoazija koja se sve više bogati i koja je radoznala u pogledu aristokratskog načina života.“

Međutim, stručnjaci taj trend ne vide kao odstupanje od kemalističke ideologije države koja je težila da u ranoj republikanskoj fazi preseče veze sa svojom otomanskom prošlošću. Novi trend je pre odraz promena u tome kako ljudi gledaju na otomansku kulturu.

Kako objašnjava profesor Emre Alkin sa Univerziteta Kemerburgaz, sve do nedavno ljudi su učili da je Otomansko carstvo bilo samo državno uređenje.

„Međutim, uprkos svih nasilnih izostavljanja i nevoljnog sećanja, postalo je očigledno da je Otomansko nasleđe kultura življenja koja obuhvata široku lepezu oblasti, od odevanja do stila života, od kulinarstva do nakita i ukrašavanja“, kaže on za SETimes.

Trend je doveo do povećanja broja ljudi koji su postali mnogo ponosniji na otomansku prošlost.

Neki smatraju da je „Otomanija“ tek puka komercijalizacija otomanske prošlosti Turske. [Rojters]

„Ljudima je zapravo dugo bilo neprijatno dok su slušali kako im se prošlost diskredituje. Danas im je, međutim, jako drago da znaju da im prošlost nije bila tako loša; naprotiv, bila je veličanstvena“, kaže Ertug.

Međutim, otomanska era ne može se posmatrati kao monolitno pitanje, već kao period sastavljen od različitih etapa, od kojih su neke bile slavne, a druge obeležene porazima. Zbog toga, ljudi mogu da, sa izvesnom nostalgijom, budu ponosni samo da konkretne periode svoje otomanske prošlosti.

„Na duži rok, može da vas dovede do frustracije kada vam neko postavi sledeće pitanje: Ako je tako, zašto se onda tako slavan period završio?“ kaže istoričar Ahmet Kujas sa Univerziteta Galatasaraj.

I dok neki stručnjaci kao Kujaš smatraju da taj trend predstavlja sazrevanje jednog interesovanja u periodu od tri ili četiri decenije, drugi tu vide izvesnu dozu površnosti.

„Iako interesovanje za oblasti vezane za Otomansko carstvo nikada nije prestajalo, aktuelno interesovanje je prilično površno kada se poredi sa romanima u prošlosti u kojima se razmatra otomansko političko nasleđe“, kaže Selim Kuru, dopisni profesor turskih i otomanskih studija na Univerzitetu Vašington.

Za Kurua, pokazano interesovanje za televizijske serije, dizajn robe u tržnim centrima i vizuelne publikacije su način da se oživi domaće i međunarodno tržište Turske.

„Interesovanje za sve što je otomansko, koje postoji u poslednje vreme, može se objasniti činjenicom da je ta tema poprimila meta vrednost u tržišnoj ekonomiji“, objašnjava on.

Prema Kuruovim rečima, taj interes, zasnovan na profitu, javlja se na štetu istorijskih radova uglednih akademika, naučnika i umetnika izrađenih u proteklom veku.

Ipak, otomansko nasleđe moglo bi za Tursku da bude referentna tačka u vođenju spoljne politike i prevazilaženju problema sa identitetom.

Poslanik AKP-a iz Kajzerija Pelin Gundeš Bakir kaže da je Otomansko carstvo bio svojevrsni „lonac za topljenje“ različitih identiteta i vera na Balkanu i Bliskom istoku.

Šef turske diplomatije Ahmet Davutoglu (u sredini), član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović (levo) i Reis Muftija Mustafa Cerić u Sarajevu. Davutoglu je više puta odbacio ocenu da je turska spoljna politika neo-otomanska. [Rojters]

„Otomansko carstvo bilo je centar tolerancije, mira i političke stabilnosti tokom svojih pet vekova postojanja na Bliskom istoku i na Balkanu. U tom pogledu, logično je da otomanski modeli budu referenca za politiku Turske na Bliskom istoku i na Balkanu“, kaže ona.

„Istorija nam jasno pokazuje da Turska ima potencijal da igra veliku ulogu u narednoj deceniji u obezbeđivanju mira, stabilnosti i ekonomskog prosperiteta, ne samo na Balkanu, već i na Bliskom istoku“, kaže Bakir.

Međutim, obnovljeno interesovanje za otomansko nasleđe nije atavistički, imperijalni poriv, često nazivan neo-otomanizmom. To interesovanje pre je posledica geopolitičkih promena i ekonomskih potreba u post-hladnoratovskoj eri.

Prema Kujasovim rečima, ono što se pogrešno naziva neo-Otomanizmom je zapravo istraživanje novih tržišta u neposrednoj geografskoj blizini Turske. „To, dakle, nije pitanje kulturnog širenja, već želja da se proširi ekonomski životni prostor.“

Ni Mustafa Akjol, turski politički komentar, ne vidi to kao neoimperijalističku tendenciju. „Naprotiv, ako se zamisli na pravi način, može da pomogne kreatorima politike da uobliče jednu obećavajuću viziju.“

Za Akjola, prilikom prisećanja na istorijske veze sa Balkanom i Bliskim istokom, „uvek postoji rizik od preterane idealizacije, ako se to ne primeni na jedan razuman način“.

I dok su neki protumačili proaktivnu politiku Turske na Bliskom istoku kao udaljavanje od Zapada, Akjol ne vidi da svojim povećanim interesovanjem za otomansko nasleđe Turska odbacuje Evropu.

„Otomansko carstvo već je bilo značajan deo evropske politike, sa alijansama koje je uspostavilo sa evropskim silama poput Francuske i Velike Britanije. Samim tim, otomanska prošlost ne može da isključi Evropu, iako danas turska perspektiva na putu evrointegracija nije obećavajuća“, objašnjava Akjol.

Ono što je možda najvažnije za stabilnost na unutrašnjem planu je da obnovljeno interesovanje za otomansko nasleđe može da bude pozitivan korak u pravcu ponovnog otkrivanja pluralizma u turskom društvu. „Drugim rečima, otomanska prošlost može da za društvo bude snažna referenca za identifikaciju njegovih različitih komponenti, kao što su Kurdi ili nemuslimani“, kaže on.

Nastavak na Southeast European Times...