Izvor: Politika, 29.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U TUNELU, USRED MRAKA...
Nemam ništa protiv da se tunelom, dugim stotinak metara, povežu dva poslanička doma u Beogradu, zdanja u ulicama nazvanim po kraljevima Milanu i Aleksandru, ali pod uslovom da tunel golim rukama kopaju poslanici a da njegovo betoniranje, osvetljenje i ventilaciju plate iz sopstvenog džepa. Ali, da se razumemo, ovaj cinizam nema veze sa samim tunelom, već je povezan s imperijalnom glomaznošću srpskog parlamenta u kome se za reč, rukama i nogama, bori 250 duša.
Prema nekim uobičajenim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << normama, standardima koji proizilaze iz viševekovnog parlamentarnog iskustva, Srbiji bi odgovarao parlament u kome bi interese birača zastupalo najviše 150 poslanika.
Zato bi bilo pametnije i znatno jeftinije promeniti zakone i smanjiti broj poslanika za tu stotinu viška. Njih 150 stalo bi u jednu zgradu, a to treba učiniti pre nego što cela Srbija stane pod onu jednu šljivu.
Moglo bi se ovoj temi prići iz više uglova, ali se ovaj u kome leži majka svih pitanja o funkcionalnosti i troškovima za rad parlamenta nekako izbegava, posebno kada se "tunelsko pitanje" razmatra iz ugla onih koji od parlamenta žive.
Ne bih da preterujem, ali u srpskom parlamentu gotovo da sedi isti broj poslanika kao kad se saberu svi parlamentarci u državama nastalim od bivše Jugoslavije. Praksa je, naime, da se na 50 do 60 hiljada birača bira jedan poslanik, a da se veličina parlamenta koriguje u ekstremnim slučajevima: kad je neko mali kao Crna Gora, na primer, ili kad je glomazan, kao Rusija, ili kad je komplikovan, kao, recimo, Bosna.
Mi barem tu dođemo kao normalna država, sa nekih šest i kusur miliona birača, a imamo jednodomni parlament s brojem poslanika koji bi odgovarao duplo većem biračkom potencijalu, s duplo većim troškovima, s duplo većom administracijom, duplo većim smeštajnim kapacitetima i duplo većom neefikasnošću u funkcionisanju parlamenta. Samo nam još tunel fali.
Njih 250 ionako su vezani imperativnim mandatom, glasaju kao jedan za stranačku politiku, ali ne očekujete valjda od njih da se odreknu markice za besplatan prevoz. Partijske centrale dobro znaju da je uguravanje partijskog kadra u poslaničke klupe način da se vernost i rad na terenu nagrade o tuđem trošku, pa raspravu o optimalnom broju parlamentaraca izbegavaju u svakoj prilici, kao i u potonjoj kada se konsenzusom menjao ustav.
Srbija ima mladog i poletnog predsednika parlamenta koji je, izgleda, rešen da se uhvati u koštac i sa pitanjem skupštinskog poslovnika, jednom od onih tabu-tema zbog koje su parlamentarna sabraća spremna jedni drugima i oči da vade, pa kad se već izlaže tom riziku onda je mogao na sto da stavi i ovu vruću temu, preglomaznost srpskog parlamenta, umesto što se zamajava "toplim komunikacijama" koje bi tunel između dve zgrade trebalo da obezbedi.
To bi, verovatno, otvorilo i društveno poželjnu raspravu o ukupnoj preglomaznosti javnog sektora u Srbiji – od Srpske akademije nauka i umetnosti do Skupštine FK "Partizana", preko funkcionalnosti vlade s ovolikim brojem resora, brojem članova raznoraznih upravnih odbora, ali i broja zaposlenih u javnom sektoru. Moderne države i javne službe odlikuju se time što pažljivo vode računa o odnosu racionalnosti i funkcionalnosti, i, još, o tome javnosti uredno podnose izveštaje.
Pre izvesnog vremena u matičnu redakciju mi je stiglo skrušeno pismo čitaoca u kome priznaje da nije platio račun za struju pa su došli da mu je "iseku", ali je ukazao na okolnost da su došla tri izvršioca tog relativno jednostavnog posla, "valjda za svaku žicu po jedan", piše čitalac, pa se s pravom pita da li bi mu da ih nije toliko račun za struju bio manji a on sposobniji da ga plati.
glavni urednik nedeljnika ,,Vreme"
[objavljeno: ]
