Izvor: Večernje novosti, 18.Sep.2016, 14:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

U Srbiji sam rođen, u Srbiji želim da umrem!

U Gori, sa profesorom Destanijem, čiji je život lekcija koju samo oneljuđeni ne razumeju. Ne znam za drugu domovinu Goranaca osim za ovu kojoj pripadamo i koja nas hrani KO zna kuda bi odveli putevi Goranca, profesora Nedžmidina Destanija, da se povinovao vremenima. Da se povijao pod vetrovima. Da se predao strujama koje su silovito udarale u maticu, u njegovo iskonsko izvorište. Nema broja koliko mu je puta ponuđeno da bira. Izabrao je teži put između brojnih puteva >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << koji su mu se otvarali još od studentskih dana. Još od onih dana kada je bio student Prištinskog univerziteta, izvanredan student atomske fizike. Bile su to godine iskušenja, početak sedamdesetih... Da se profesor Destani opredelio da se svrsta među one koji su otvoreno zagovarali osamostaljenje Kosova, danas bi možda bio, u najmanju ruku - ministar u novoj državi. Možda njen predstavnik u nekoj svetskoj prestonici. Da li bi Gora, da nije Destanija, danas bila to što jeste? Prestonica srpskog jezika i pisma u najjužnijem delu Srbije. U potpunom albanskom okruženju. Da li bi Goranci, da nije bilo Destanija, toliko dugo odolevali teškim danima u proteklim decenijama. Samo oneljuđeni, život i delo profesora - fizičara i matematičara Nedžmidina Destanija - ne razumeju kao lekciju. - Ti jesi Goranac, ali možeš da budeš i Albanac i Bošnjak, na tebi je da odlučiš - govorili su mu krajem devedeset devete godine, kada su njegov narod optuživali da je deo "srpske zločinačke priče kojoj će se računi još dugo ispostavljati". On je odlučio da sledi otački put. - Ja nijednu drugu domovinu nemam osim Srbije. Ona nas hrani i brani. Ja nijedan drugi jezik ne razumem, osim srpskog. To je moj maternji jezik. To je jezik Goranaca. I sad, da me vešate, ja se toga ne odričem. Kakav bih ja to čovek bio: danas jedno, sutra drugo. Kakvo li je jutro u kome se prepliće ko sam, šta sam, kome pripadam i kome da se privolim.SAMO ŽIVELI NISMO ZA Gorance, kaže nam profesor Destani, važi izreka koja se ne može pripisati nijednom narodu na svetu: Rodio se, radio, umro... živeo - nije. U poslednje dve reči, govori nam, sazdana je žrtva naroda Gore, koji je spreman da sve bure preživi, a kad treba da živi on ima samo jednu želju: da počiva tamo odakle je potekao. Ovo je priča o čoveku koji je čitav svoj život posvetio da se očuva srpski jezik i pismo u Gori, uprkos svemu što je preživeo. On je paradigma stradanja i žrtvovanja zbog privrženosti Srbiji. Ne samo u poslednjim deceniama, već od mladosti. I ne samo njegova, lična žrtva, već i čitavog goranskog naroda, koji je sabijen u tesnac između Albanije, Makedonije i samoproglašenog Kosova. Profesor Destani je svedok. Lekcija. Sudbina za čitav roman. Simbol opstanka Goranaca u Gori, na 500. kilometru od Beograda, gde se čuva ćirilica i srpski jezik. Danas teže nego ikad. Nije lako bilo pokrenuti priču sa profesorom Destanijem. Mnogo puta se opekao, govoreći istinu. Ali, kaže, nema pravo ni da ćuti. Prvi put govori o svojim, studentskim danima koji su mu odredili put. Godina 1975. Bio je među najboljim studentima Prištinskog univerziteta. Trebalo je da bude asistent za atomsku fiziku. - Oterali su me, u oktobru te godine. A upravo me profesor Bogdan Stefančić predložio za asistenta. Redžep Gaši, šef Katedre za fiziku, kazao je: "Nisi podoban". Tih dana sa Prištinskog univerziteta oterali su sjajnog profeosra Željka Kučera, koji je u Nišu iznegovao izvanredne generacije fizičara i matematičara... Tada sam video poraz: u Prištini malo je ko mogao da pretekne vreme koje je slutilo nesreću. - Nekako u to vreme već sam stasao za ženidbu. Oženio sam se, srećno, i tražio novi put i novo mesto u kome je sigurnost za budućnost moje porodice koju sam planirao. Višegrad, taj lepi grad, bila je moja nova adresa. Višegradska gimnazija, tamo me je primio profesor Boško Polić. Tamo sam započeo novi život. Mislio sam da se nikada od tog lepog grada na Drini, za kojim mi i danas srce kuca kao nekad, neću odvojiti. Tako sam se lepo srodio sa tamošnjim ljudima. Tamo mi je, stvarno, srce, emocije... Tamo sam, sledeći pouke i poruke mojih profesora iz Prištine, celog sebe ugradio u temelje generacija i generacija đaka koji su danas izuzetni u svom poslu. Pamtim Krstu Lipovca, bio je đak generacije, potom čuveni profesor... Blagoje Đukanović, hirurg, danas na Bežanijskoj kosi... Pa, Vlado Tošković, Ferhad Hajdarpašić, Željko Tasić... Svi su oni danas priznati, kao i mnogi drugi koji po svetu pronose slavu tadašnje višegradske gimnazije.Adresa goranskih srednjoškolaca koji uče po srpskom programu Onda je došla 1992. godina. Građanski rat u Bosni i Hercegovini. Profesoru Destaniju, prijatelji Srbi, savetovali su da ode iz Višegrada. Šušnjar Milan, njegov kolega, kazao mu je: "Bolje je da odeš i potražiš mir među svojim narodom". U međuvremenu, Stranka demokratske akcije u Bosni i Hercegovini želela ga je u svojim redovima. - Ne - kazao je. - Nikad, nijednoj stranci nisam pripadao. Moja je stranka moja matematika i fizika... Bilo mi je teško kada sam odlazio iz Višegrada. Plakao sam celim putem. I sada bih zaplakao, kada se setim. Plakao od Višegrada do Bruna. Sećam se da je padala strašna kiša. Puca mi srce, vozač pokušava da me razgali: "Profesore, i ova kiša je u saglasju sa vašim suzama". - Nisam se nadao takvoj nesreći Kosova i Metohije - seća se danas profesor Destani. - Nisam se nadao da će nas, Gorance, našu decu, da izbace iz Dragaša, kada je, 1999. godine proteran srpski narod, a uspostavljena nova vlast. Bili smo u toj školi u Dragašu, okupili se u zbornici. Došli predstavnici međunarodne uprave. Kažu: ili albanski školski program ili... Lome nas, Gorance. Ucenjuju. Govore: "Ruke su vam krvave do lakata, jer ste bili sa Srbima". Ja ustanem, zasučem rukave, pitam: ako su moje ruke krvave, kakve li su onda ruke onih koji su proterali 250.000 Srba sa Kosova... Eto, danas kažu negde je bio genocid. A ja sam uvek pitao i pitam: a šta je to kad proterate toliko Srba... To mi se ne prašta, to mi se nije praštalo. Naviru sećanja, smenjuju se slike rečitije od reči, profesor Destani govori kao u sudnjem času, a dodaje da mu zbog ove istine mnogi prete. I sad, kao pre. - Nismo mogli da prihvatimo albanski nastavni program i plan - kaže. - Nije to bilo samo do mene i do mojih kolega. Tako su odlučili roditelji naše dece. Kada je trebalo da počne školska godina, po tom novom planu i programu u Dragašu, kazao sam deci da se dogovore sa roditeljima. Nijedno dete nije došlo u školu u kojoj se učilo po planu Prištine. I, šta smo mogli drugo nego da, negde, formiramo svoju školu. Srednju školu. Setio sam se da u Mlikama, goranskom selu, nadomak Dragaša ima jedna stara osnovka. Preuredili smo je, pregradili učionice. I tako je više od stotinu đaka tu započelo prve srednjoškolske korake. Svake godine sve više đaka. Svake godine, oni su nastavljali školovanje na univerzitetima Srbije. Niko nije odstupio od nastavnog plana i programa matice. Meni je srce puno kad čujem da su dobri studenti, a danas već i porodični ljudi. A srce mi je najpunije kad čujem da su dobri ljudi. Zahvalni su državi koja im je omogućila da, uprkos traumama kroz koje su prošli, postanu čvrsti temelji svojoj deci, koja takođe slede njihov put. ZA PAMĆENjE PROFESOR Nedžmidin Destani protekle godine ispraćen je u penziju. Ispraćaj je bio za pamćenje. Prvi direktor srednje škole u Mlikama, kome su se đaci i njihovi roditelji i na ovaj način odužili za sve čemu ih je učio i naučio. A to je da najpre poštuju sebe, kako bi i njih drugi poštovali.

Nastavak na Večernje novosti...