Izvor: Politika, 26.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Srbiji postoji demokratija
Rasprave o demokratiji u Srbiji mogu biti od koristi i njenim proučavaocima kao i svima onima koji se nalaze u njenom praktičnom polju. Da li smo sigurni da danas u Srbiji postoji demokratija? Po mom sudu, Srbija je država sa demokratskim ustanovama. Dušan Pavlović tvrdi da to nije sigurno ("Ravnoteže u Srbiji nema", Politika, 22. 12. 2006). Kakvi su nam argumenti? Klasični mislioci demokratije, od Tokvila do Popera, uvek su isticali kao osnovni kriterijum za njeno razlikovanje od nedemokratskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sistema, institucionalni poredak koji omogućava mirnu borbu za vlast i njenu promenu na osnovu izborne volje birača. Pavlović uz pomoć nekritičkog čitanja Andreasa Šedlera tvrdi da je pojam ravnoteže snaga onaj kriterijum pomoću koga razlikujemo demokratske i nedemokratske sistema. Pokazaću zašto je ovaj pojam bliži manipulativnoj nego analitičkoj upotrebi.
U demokratiji se ne traži ravnoteža snaga već njihovo izražavanje. Tokvil je dobro zapazio da je u demokratiji "sve uzburkano". Drugo, da bi postojala demokratija nije neophodno maglovito "obavezivanje" svih političkih snaga da će se pridržavati izbornih ishoda, čime bi se potvrdila ravnoteža. Demokratski politički poredak obavezuje stranke da deluju u okviru pozitivnih zakona i Ustava. Svi delovi političke utakmice su pravno regulisani i onaj ko ih prekrši mora se suočiti sa sudskom granom vlasti. Treće, insistiranje na ravnoteži snaga upućuje na idealno tipsko ili neko poželjno političko stanje u demokratiji. Ali, to nije ideal demokratije. Četvrto, pojam (ne)ravnoteže snaga imlicira razliku u broju pristalica neke stranke, njene finansije, pristup medijima a ne na ponašanja posle izbora. To je stvar zakonskih propisa.
Ovo bi bili prigovori konfuznosti pojma ravnoteže snaga u demokratiji. Da vidimo kako stoji stvar sa političkim iskustvom. Pavlović hoće da srpskim i nacionalsocijalističkim iskustvom pojača svoje tvrdnje. Nije nikako mogućno kriterijumom ravnoteže snaga razgraničiti demokratske i nedemokratske sistema u koje spada Titova vlast ili hibridni režim S. Miloševića. U prvom nije bilo institucije višestranačkog političkog izbora, tako da nije bilo čak ni ravnoteže snaga. U političkom sistemu Srbije od 1990. do 2000, sa ratno-sankcijskim okruženjem, demokratske ustanove su funkcionisale na rđav način, a to su pokazale i neregularnosti oko izbornog postupka. Međutim, krađa izbora nije argument za odsustvo ravnoteže snaga već političko ponašanje koje se eliminiše upravo demokratskim ustanovama. Najzad, ako se Miloševićev režim uzima kao idealan primer, nije valjda taj režim na snazi i 2006. godine!
Analogija sa Hitlerovim primerom, u kontekstu otvorene podrške ustavnom dokumentu, naprosto je apsurdna. To je događaj iz vremena nedemokratske međuratne Evrope. Danas, kada je demokratski poredak međunarodna obaveza, potpuno je teorijski i analitički deplasirano koristiti Hitlerov primer u Srbiji ili bilo kojoj evropskoj državi, osim u istorijsko-političkom smislu. Sasvim precizno: da li iko ozbiljan misli da bi bilo koja stranka u Srbiji dolaskom na vlast ukinula slobodne izbore? Ja tako nešto ni ne sanjam. Ali, videli smo da neke male stranke koje učestvuju na izborima, šalju svoje članstvo na druge stranačke skupove da prave incidente. To su slabi akti političkog nasilja ali siguran sam da ni političke organizacije ne bi smele ni da pomisle na promenu demokratskih ustanova.
Najzad, dve osnovne primedbe upotrebi pojma ravnoteža snaga u demokratiji. Prva se tiče njenog kondicionalnog karaktera. "Ravnoteže u Srbiji nema, jer niko sa sigurnošću ne može da kaže kako će se stranke starog režima ponašati prema demokratskim institucijama ako ponovo dođu na vlast". Tako, jedan indikativan sud (ravnoteže nema) povezuje sa kondicionalom (ako dođu na vlast). Dakle, imamo odsustvo ravnoteže snaga čak i kada stranke starog režima nisu na vlasti!
Druga primedba. Sve dok stranke ne pokažu kakav odnos imaju prema demokratskim institucijama i procedurama "ne možemo da tvrdimo kako u Srbiji postoji demokratski poredak". Ova tvrdnja logički nije dobro zasnovana (okretanje u krugu) a lako prelazi preko političkog iskustva u Srbiji tokom poslednje decenije i po. Recimo, radikali su uvek učestvovali na izborima i prihvatali rezultate. Kada su bili na vlasti u ratnim uslovima (kao i vlada tog vremena) nisu ni pomišljali da ukidaju opoziciju. Vreme pre i posle 2000. dokazuje parlamentarno biće radikala. Nekakva provera na vlasti ove partije može da bude izraz interesa stalnog odlaganja ili možda želja da osvoje vlast što pre. Ukoliko je ovo drugo u pitanju to može biti dobar znak da se prestane sa apriornim difamiranjem radikala. A to je još jedan dodatak nejasnosti pojma ravnoteži snaga u demokratiji. U osnovi radi se o metodološkom deficitu: kako se može tražiti dokaz od pretpostavljene situacije?
Dakle da zaključim. Mi ćemo biti od pomoći demokratskoj kulturi Srbije ukoliko doprinosimo utemeljenju njenih institucija i procedura. Takav institucionalni aranžman sam sebe osigurava od onih koji napadaju normativni poredak države i pri tom dopušta postojanje vrednosnih razlika u svim elementima političkog organizovanja i delovanja. U tom smislu Srbija ne treba da brine. Sa ovom tvrdnjom, Pavloviću stavljam tačku, kada sam ja u pitanju, na eventualno dalju našu raspravu.
*Sociolog, naučni savetnik
Zoran Avramović
[objavljeno: 26.12.2006.]
