Izvor: Politika, 21.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U RUSKOM ORMANU
Srpski političari, pa i oni koji najtvrdokornije zastupaju odbranu teritorijalne celovitosti države, dobro znaju da je faktičko stanje metastaziralo i ne gaje ambicije da se na Kosovu i Metohiji stvar može vratiti u pređašnje stanje, pre 1999. godine ili bilo koje godine urezane u mapu narodnog pamćenja.
Oni oprezniji ne odriču se evropskog puta, bez obzira na to što je u najavi nekakva pravna akrobacija kojom će biti promenjen status južne pokrajine i pokriveno slanje 1.800 >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << evropskih kaplara koji bi nadgledali red i mir na Kosovu.
Cinični aspekt ovog kreativnog primenjivanja međunarodnog prava sadržan je u činjenici da će to, na neki način, odgovarati i domaćim političarima, posebno onima koji će da trče aktuelnu i neke naredne izborne trke.
To će, s jedne strane, kao što sam već pisao, omogućiti srpskim političkim autoritetima da do neba kukaju kako je reč o nepravdi planetarnih razmera, a Boris Tadić tu neće biti izuzetak, ako želi da ostane najozbiljniji kandidat za novog starog predsednika Srbije.
Nepravni status rešavanja kosovskog pitanja biće podloga večnog nepriznavanja novonaslovljene kosovske stvarnosti, a na tom humusu bujaće jaka retorika i raznovrsne diplomatske bravure.
S druge strane, niko iz međunarodne zajednice neće dugi niz izbornih ciklusa čačkati pitanje teritorijalne celovitosti Kosova, tako da će ono faktički biti podeljeno na južni i severni deo, pa, ono, ne samo na simbolički način, već ni teritorijalno, neće biti u potpunosti izgubljeno za Srbe.
Tako se cela bitka, da se ne zavaravamo, vodi oko smokvinog lista kojim treba pokriti državnu i vladalačku golotinju koja se uvek otkrije kada se neki rat izgubi, a Srbi su izgubili rat na Kosovu.
Ne bih potcenio taj cilj, odnosno potrebu da se obezbedi kontrola štete. Njegovo ostvarenje očuvalo bi narodno samopoštovanje i uz dobro marketinško pakovanje očuvalo bi poštovanje naroda prema onima koje su izabrali da upravljaju zemljom. A oni, ovih dana, kao na tekućoj traci viđaju i slušaju evropske političare visokog i srednjeg ranga, ove druge češće, koji nam obećavaju, prevedeno na normalan jezik, da čak ni hapšenje Mladića nije više uslov za nastavak pregovora o sporazumu o pridruživanju, odnosno da će taj put biti ubrzan mimo prethodno utvrđene trase, običaja i očekivanja, i mašu nam pred nosom 28. januarom kao danom kad bi se mogla preskočiti jedna od viših evropskih stepenica.
Naši, primetili ste, imaju kiseli osmeh kad gutaju te evropske šargarepe, ali znaju da od ljutnje prema toj sasvim prozirnoj politici neke koristi nikako ne može da bude, a šteta je vidljiva i političkim amaterima. Krhki socijalni mir obezbeđuje se delom evropskim parama, a još više evropskom perspektivom Srbije koja privlači kakve-takve investicije i ne tera domaći krupan kapital van zemlje. Ako te perspektive budu pomračene, to će biti podloga za socijalni bunt koji bi možda i počeo, a sigurno bi se završio kao nacionalni fanatizam, kako uvek biva, čak i kad ima manje razloga za to nego što ih ima u Srbiji.
Na drugom tasu, onom koji bi trebalo da uspostavi ravnotežu snaga, političkih volja i moći, nalaze se manje cinični detalji. Dobar je srpski interes da se na Kosovu obezbedi efikasno vojno i civilno prisustvo međunarodnih snaga, pogotovo evropskih, koje bi garantovale sigurnost ljudi i njihove imovine. Mi bismo navijali da te snage budu takve, efikasne u toj zaštiti, bez obzira na to što ćemo im istovremeno osporavati pravni status i legitimitet.
I na kraju, malo je verovatno da će bilo ko ozbiljan optirati na ekskluzivno rusku kartu. Takav projekt je ekonomski i politički neodrživ, makar zbog činjenice da je Rusiji najveći trgovinski partner upravo Evropska unija i da Rusi u njoj vide strateškog partnera i glavnog konzumenta energije na kojoj se uzdižu kao sila. Malo je besmisleno da čučimo u ruskom ormanu dok Rusija deli postelju s Evropom.
Na kraju, svi će biti puno ili pomalo nezadovoljni i pomalo ili puno zadovoljni. A ko će pobediti na izborima, to će tek da se vidi.
glavni urednik nedeljnika "Vreme"
[objavljeno: ]
