Izvor: Danas, 19.Jun.2015, 12:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Palati Trinidad
Jedna od prvih knjiga koje sam pročitao u detinjstvu bila je skraćena verzija "U potrazi za Trojom" Hajnriha Šlimana. Slučajno mi je dopala u ruke (mada sam tokom života shvatio da predmeti nalaze nas a ne mi njih) i od tada sam bio fasciniran idejom da čovek nešto otkrije, koja mi se stalno vrzmala po glavi. Kao frustriran arheolog, i još mnogo štošta, u poeziji sam na kraju našao smirenje sopstvenih nemira, jer biti pesnik znači biti sve to i ne biti ništa od toga.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Danas <<
Otuda potiče moja žudnja za spoznajom svega što me okružuje. Volim da znam s kim živim iz dana u dan. Predmeti s kojima delimo vlastitu svakodnevicu nisu mrtva bića, oni imaju sopstveni život. To se odnosi i na umetnička dela kojima smo okruženi, jer su istinite Ničeove reči: "Umetnost je čovekov najviši zadatak, istinska metafizička aktivnost". Čim sam ušao u nekadašnje madridsko sedište Instituta Servantes, u Palatu Trinidad (isto se desilo i sa neizmernom slavom ovenčanom Alkalom de Enares), shvatio sam to kao preuzimanje zadatka za ostvarenje duhovnog projekta, ali takođe i obaveze prema jednom zdanju nad kojim kruži mnoštvo legendi koje se odnose na najgore i najlepše trenutke u istoriji Španije i Madrida u prošlom, XX veku. Palata Trinidad nastala je kao osobena kuća i tragovi njenih nekadašnjih žitelja - uprkos silnim godinama koje su protekle - nalaze se svuda. Dekoracija je ista - slike, tepisi, nameštaj, vrčevi umetničke izrade, kandelabri, pa čak i porcelan i escajg - pa se može reći da ceo prostor gotovo da nije nimalo promenjen. Moj kabinet nalazio se u glavnoj prostoriji, dok su u trpezariji, sali za sastanke i kapeli bili smešteni drugi kabineti. Taj tako jedinstven radni prostor budio je posebno duhovno stanje, čemu još dodatno doprinosi pogled na bedeme i vrtove poput onih u Aranhuesu koje je naslikao Santjago Rusinjol. Zatražio sam popis svih dobara i na tom spisku je bila jedna slika, za koju se kasnije ispostavilo da je bila loše procenjena, pod naslovom Biskup koji čita pismo. Biskupi nose ljubičastu odoru a kardinali crvenu, baš kao taj na slici, zbog čega na njoj nije bio naslikan biskup nego kardinal. Nigde se nije pojavljivalo ime autora te slike. Isto se događalo i sa ostalim krajnje konvencionalnim portretima toga doba. Uz druge slike uvek je išao podatak o autoru, na osnovu potpisa na slici. Sve je nagoveštavalo da pitanje autorstva niko istraživao prilikom prvog prvog prenosa vlasništva nad tim zdanjem, kao ni kasnije. U početku na ovu činjenicu nisam ni najmanje obraćao pažnju i kada sam pošao - što mi je oduvek bio običaj - da posetim sve zaposlene na njihovim radnim mestima, zastajao bih ispred svake slike koja je visila na zidu i posmatrao je. Delo koje mi je najviše privuklo pažnju nalazilo se u kabinetu administratora, izvan palate, u jednom prostoru u žalosnim uslovima, smeštenom odmah pored glavnog ulaza. Proterivanje te slike s povlašćenog mesta bilo je dugo i trajalo je. Filip (po ocu Francuz, kao i naš slikar) stavio ju je preko puta svog radnog stola. Tamo sam je ja zatekao i ona je u meni, već od prvog trenutka, pobuđivala veliki nemir jer, kao što je napisao Pol Valeri, "lepota pretvara svaki predmet u tajnu".
Odlomak iz knjige "Gradovi u kojima umine bol". Prevod sa španskog: Biljana Isailović. Izdavač: Arhipelag
