Izvor: Kurir, 20.Feb.2011, 09:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U PAKAO!
Čistilište, 2043. „Petrović, Dejan, 2000. godište.“ „Ja.“ „Dejane“, obrati mu se Anđeo, „vi ste sin Milana i Jelene, rođen 8. avgusta 2000?“ „Da.“ „Ovde smo se skupili, 26. aprila godine gospodnje 2043...“
Čistilište, 2043.
„Petrović, Dejan, 2000. godište.“ „Ja.“ „Dejane“, obrati mu se Anđeo, „vi ste sin Milana i Jelene, rođen 8. avgusta 2000?“ „Da.“ „Ovde smo se skupili, 26. aprila godine gospodnje 2043...“ >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir <<
Đavo, prevrćući očima, uzdahnu.
„... Da presudimo hoće li tvoja besmrtna duša večnost provesti u raju ili u paklu.“
„Ja... Ja nisam kriv...“
„Tišina, bre!“, dreknu Đavo. „Pa, stoko jedna, sve smrtne grehe si počinio! Evo! Evo! Sve je zapisano! Stonogo! Crvu! Preljuba! Zavist! Proždrljivost! Svinjo! Gorećeš u moru vatre, zauvek!!! Majku ti jebem!“
„Smiri se, repati...“, reče Anđeo. „Ovde smo da pravedno presudimo, a ne da galamimo.“
„Uh...“, okrenu se Anđeo prema Dejanu, četrdesettrogodišnjaku podbule face, s ogromnim pivskim stomakom, prljave, retke kose. „Gledam ove tvoje papire... Nije to dobro, Dejane... Znaš, Đavo ima pravo. Proveo si život u grehu i nemoralu.“
„Ali, ja nisam kriv! Nisam kriv!“, ponavljao je Dejan, ridajući. „Nisam kriv...“
„Imao si slobodnu volju, pičkice!!! Radio si šta si hteo! Rođen si normalan, nemaš oštećenja mozga, evo, evo (Đavo pokazuje kopije medicinskih nalaza)!!! A ipak si život proveo pijući, gledajući TV, ne radeći ništa, blejeći! Zapostavio si porodicu, sebe, svoje bližnje! Smradino!!! Prevario si ženu! Zapostavio si decu! Prejedao si se, mešino jedna debela! Otkad si napunio 13 godina, pa dok nisi crk’o, drkao si svakog dana! Ponekad i dvaput dnevno! Hahaha, davio si glistu kao šimpanza! Lagao si! Varao si sebe i druge celog života! Krao si, breee! Onog što vam ovi propisuju (pokazuje na Anđela), uopšte se nisi pridržavao! A najgore od svega - sve vreme si govorio da si hrišćanin, pravoslavac! U pakao, bre!“
„Nisam kriv!“, reče tiho Dejan, u suzama.
„Postoje li olakšavajuće okolnosti?“, promrmlja Anđeo. „Dejane, pogledajmo tvoj profil...“
7. maj 2011.
„Mama? Možeš li da mi pokažeš...?“
„Sine, samo malo, da vidim šta će Miloš da kaže sad... Sad je bitno, sad će da ga provocira!“
„Ali, mama... Molim te, samo da mi pokažeš...“
„Dejane!“ Pa se nasmeši.
„Sunce moje... Idi u sobu da se igraš.“
21. jun 2011.
„Tata, hoćemo li napolje, u šetnju? Nije vruće, molim te, samo malo, do igrališta...“
„Deki, aj’ sutra, sad mi počinje Liverpul - Mančester. Sa’ će da ih razbiju! Aj’ sutra... Al’ sutra je Liga šampiona... Aj’ u petak! U petak!“
„Dobro, tata... A loptu sam mislio da...“
„I loptu ćemo, u petak... Pa, dodaj mu loptu!“
„Dobro, tata...“
„Vidiš, gnjido?! U pakao, da ti se dupe prži u užarenom maslinovom ulju! Ekstra virgine!!! Hahaha!“, viče Đavo.
„Dejane... Znam, znam da nisi samo ti kriv... Ali ponekad čovek ne odlučuje sam o svojoj sudbini. Odlučuju i drugi. Ti ne snosiš svu krivicu, ali ipak... Dokazi su dokazi. U svom životu uradio si sve što se kosi s našim pravilima. A najgore od svega je, i Đavo je tu u pravu, što si se sve vreme busao u prsa, nazivao vernikom. Dejane“, nasmeši se Anđeo, i nastavi dubokim glasom: „IZBAČEN SI IZ KUĆE VELIKOG... Šalim se malo... Ideš u pakao!“
Dejan vrisnu kad vide da se ispod njega pomalja otvor kroz koji se naziru večne vatre pakla. Uz vrisak, padao je, mašući rukama na kojima se pojavljuju veliki, naduti plikovi...
„Dobra ti ova fora uvek, „IZBAČEN SI IZ KUĆE VELIKOG BRATA!“ Pokidam se od smeha uvek! Bahahahaha! Šta ćemo sad, imamo pauzu? Aj vidimo šta rade Miloš i Firči?“, reče Đavo.
„Aj’“, reče Anđeo i dohvati daljinac.
