Izvor: Blic, 31.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Briselu ključ za Srbiju
U Briselu ključ za Srbiju
Piše: Prof. dr Srbobran Branković, direktor 'Medium Gallupa'
Cilj nam je u ovom tekstu da se podsetimo kako je izgledala 2006. godina u srpskoj politici, osim što je, kao i svih ranijih 20, bila istorijska i prelomna.
Počnimo sa nekoliko podataka koji ilustruju opštu atmosferu u društvu. Skoro 60 odsto punoletnih žitelja Srbije su, kad sve uzmu u obzir, sebe smatrali srećnim tokom 2006, a ako se izdvoje samo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << oni koji su se smatrali veoma srećnim, onda je to svaki deseti građanin naše zemlje. Ali nije zanemarljiv ni broj onih drugih: trećina se nije osećala srećnim, a šest odsto se smatralo nesrećnim.
U proseku, samo osam odsto je svoju materijalnu situaciju iz meseca u mesec tokom 2006. ocenjivalo kao dobru, 38 odsto kao podnošljivu, 42 kao lošu, a 11 odsto kao nepodnošljivu. Dakle, svaki drugi žitelj Srbije smatrao je svoju materijalnu situaciju ili lošom ili neizdržljivom.
Slalom na grafikonu
Prošlogodišnju analizu političkog opredeljenja započeo sam konstatacijom da dolazi do nove i jake radikalizacije biračkog tela i grafikonom na kome se kao razjapljena čeljust uočavala šupljina između rastuće krivulje SRS i padajućeg trenda demokrata.
Takav slalom vidljiv je i na grafikonu za 2006: nisu izostali vrtoglavi uzleti, ali ni padovi radikala. Na to je izgleda najviše uticalo nekoliko krupnih događaja. Prvi se desio 11. marta i izazvao je kratak ali snažan potres. Bila je to Miloševićeva smrt. Na grafikonu kretanja stranačkih rejtinga jasno se u martu vidi skok SPS-a, ali i istovremeni pad SRS. To znači da se, kao i mnogo puta ranije, rast jedne od ove dve partije hranio prelivanjem bratskih glasova.
Drugi značajan događaj bio je početak pregovora sa EU o stabilizaciji i pridruživanju, 12. aprila. Radikali su ostali na skromnom martovskom rezultatu, ali se vladine stranke, kao ni DS nisu od toga ovajdile verovatno zato što se svom silinom odvijao treći važan događaj - kampanja za referendum u Crnoj Gori - i što je on imao suprotan učinak od prethodnog.
Maj je obeležio prekid pregovora zbog nesaradnje s Hagom, kao i ishod crnogorskog referenduma i oštre rasprave o tome na domaćoj sceni. Radikali su eksplodirali - bila je to udžbenička situacija za porast radikalizma: prekrajanje granica, produbljavanje nesporazuma sa Zapadom, oštar politički sukob u zemlji. Pravilo je: što jači pritisak spolja, što dublji politički konflikt u zemlji, što gora materijalna situacija - to bolji rejting radikala. Jednom rečju, što gore to bolje.
Faktor zapada
Ali već u julu dolazi do nagoveštaja da bi pregovori mogli biti nastavljeni ako bi se general smilovao da se do 1. oktobra odazove sudskom pozivu, ili ako bi bio sačinjen akcioni plan za njegovo privođenje pravdi. Petnaestogodišnja istraživanja pokazuju da je Zapad jedan od faktora na koji je naše javno mnjenje najosetljivije. Tačnije, samo je taj faktor bio u stanju da pravi ovako nagle obrte u rejtinzima stranaka.
Taj julski nagoveštaj otopljavanja odnosa sa Briselom doveo je do značajnog pada podrške SRS i do rasta stranaka Vladine koalicije i DS. Na radikalski pad verovatno su uticali i žalosni događaji oko Ivane Dulić-Marković: neke njihove umerenije pristalice su verovatno u tome videle povratak ove partije šešeljevskom obrascu političkog delovanja.
Tokom septembra postignut je, za naše prilike neuobičajen konsenzus parlamentarnih stranaka o tekstu ustava i raspisivanju referenduma. U skladu sa već pomenutim pravilom, atmosfera kompromisa i saradnje loše se odrazila na rejting SRS - ova stranka je nastavila da pada, DSS je stagnirao, a DS je nastavio rast. (Pro)birači
Šta će odrediti ishod izbora 21. januara? Sudeći po dosadašnjim pokazateljima političkog raspoloženja birača, skupštinska većina stranaka evroreformske orijentacije ne bi trebalo da dođe u pitanje. Radikalsko-socijalistički blok, dakle, teško da može prirediti neko iznenađenje.
Iznenađenja su, međutim, i te kako moguća u drugom bloku. Njihov izvor je u mnogo većoj izbirljivosti proreformski i proevropski opredeljenih birača. S jedne strane, ponuda u ovom skupu stranaka mnogo je šarenija: od demokratskih radikala, tehnokratskih pragmatika, preko stranke iz koje su svi ponikli i koja se iz sve snage trudi da pokaže da je još uvek matična stranka, do narodnjaka-domaćina. S druge strane, ovi birači su i inače mnogo kritičniji u izboru onoga kome će dati svoj glas.
U jednom nedavnom istraživanju ispitanicima su ponuđene dve suprotne tvrdnje. Prva je glasila: 'Što se mene tiče, predizborne kampanje su nepotrebne: ja o političkim pitanjima, strankama i njihovim vođama imam čvrst stav i gotovo nikad ga ne menjam, čak i ako oni čine nešto što se protivi mojim stavovima o njima'. Druga je tvrdnja: 'O političarima i strankama sudim na osnovu njihovih postupaka i, pre nego što odlučim za koga ću glasati, pažljivo odmeravam ono što u međuizbornom periodu i u predizbornoj kampanji o njima vidim i čujem'.
Nešto više od polovine biračkog tela se potpuno ili pretežno slaže sa prvom tvrdnjom - dakle, imaju čvrst sud o strankama.
U grupi onih koji se potpuno slažu s ovom tvrdnjom - ukupno 23 odsto biračkog tela - najviše je apstinenata, 46 odsto, pa potom radikala 23 odsto, dok su evroreformske stranke mnogo manje zastupljene. Zato je veći procenat njihovih birača u grupi veoma probirljivih.
Odluka u finišu
Tačno polovina biračkog tela spada u kategoriju onih koji ne glasaju ali razmišljaju o nekoj stranci ili glasaju za neku stranku ali razmišljaju bar još o jednoj. Četvrtina biračkog tela pored svog osnovnog izbora razmišlja samo još o jednoj stranci, 14 odsto još o dve, sedam odsto još o tri i tri odsto čak o četiri partije kao o svom mogućem izboru. Tek se iz ovoga vidi koliko je grupa evroreformskih birača izbirljiva. Dve trećine radikala ne razmišljaju o drugim strankama, ali zato toliki deo pristalica DS, G17 i koalicije oko LDP razmišlja bar još o jednoj stranci.
Dve trećine apstinenata ne razmatraju nijednu mogućnost za glasanje, ali zato jedna trećina razmišlja bar o jednoj stranci. Elem, izbirljivost ovog dela biračkog tela i otvorenost jednog dela apstinenata za mogućnost da ipak glasa za neku stranku učiniće izbore neizvesnim. Zato se i u rejtinzima ovih stranaka javljaju prilične i naizgled teško objašnjive oscilacije.
Preostali deo kampanje evroreformskih stranaka biće stoga presudan: ko više ubedi birače u superiornost svog političkog projekta, taj će biti faktički pobednik izbora. Formalni pobednik će svakako biti radikali.
