Izvor: Politika, 15.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U BUNKERU U SARAJEVU
Bivši komandant Sarajevsko-romanijskog korpusa, penzionisani general vojske Republike Srpske Dragomir Milošević osuđen je od strane Haškog tribunala na 33 godine zatvora zbog zločina učinjenih nad civilima u Sarajevu 1994. i 1995. godine. Sudsko veće ga je proglasilo krivim za kampanju bombardovanja Sarajeva, za snajpersku vatru otvaranu sa položaja njegovog korpusa po građanima Sarajeva, za upotrebu "modifikovanih avio-bombi koje su bile neprecizne i nisu imale vojnu svrhu", ali i za eksploziju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na sarajevskoj pijaci Markale 28. avgusta 1995. godine.
Ne samo na temelju te presude moglo bi se zaključiti da se sud u Hagu, kada je reč o ratu u BiH, konstantno drži pretpostavke kako je "Sarajevo bilo isključivo civilno područje".
Grbavica, 26. februar 1994.
Običan sivi telefon na crnom stočiću, siromašna pregrejana prostorija male privatne kućice u naselju Grbavica, u srpskom delu Sarajeva. Oko telefona strpljivo čekaju ljudi da bi nazvali svoje prijatelje i rodbinu sa druge strane fronta, u muslimanskom delu Sarajeva. Telefon života, nade i strepnje, jedina je linija kojom se direktno bira neki broj, smešten je u prostoriji Komisije za razmenu. Tu su momci u maskirnim uniformama: Rajko Svorcan, Slaviša Tuševljak i Dragan Divčić, svi članovi Komisije. Kakvih su se sve drama nagledali za ove dve godine rata! Koliko je ljudskih sudbina ispričano u prostoriji sa sivim telefonom.
Grbavica i Vrace, srpski delovi Sarajeva, u sumrak avetinjski deluju. Polupani prozori, granatama i gelerima izbušene i ranjene zgrade, čkiljava svetla iza zavesa, poneki pas lutalica, tišina sa piskom snajpera. Da, snajperi su najveća opasnost u Sarajevu, kako u muslimanskom, tako i u srpskom delu grada. Jer, tokom dana morao sam dobro da pazim kako se krećem uličicama Grbavice, ispod onih ćilimčića, serdžadica i crnih ter-papira sve razapetih između kuća da sakriju pogled muslimanskim snajperistima sa krovova "Holidej ina" i Unisovih solitera.
Ratno Sarajevo, u muslimanskom delu grada osim privatnih bordela, dobrovoljnih i prisilnih, privatnih zatvora, postoje i privatna groblja. Za 20 do 50 maraka profesionalne ubice ubiće svakoga i za dokaz svog rejtinga "zlog momka" svoje žrtve uredno sahranjuju na svoje privatno groblje. Takmičenje je otvoreno, ono je u toku, i razne Ćele, Cace, Jose i Muse pravi su gospodari života i smrti nedužnih civila.
Kasarna Lukavica istureno je komandno mesto Sarajevsko-romanijskog korpusa vojske RS. Komandant tog korpusa, general Stanislav Galić živi tu na 400 metara vazdušne linije od muslimanskih položaja na brdu Mojmilo, ali ga to mnogo ne uzbuđuje. Njegov oficir za finansijsko-materijalne poslove i snabdevanje, kapetan prve klase Predrag Glušica, diplomirani mašinski inženjer iz Sarajeva sa trogodišnjim iskustvom života u Čikagu, ima sve podatke o muslimanskoj vojsci u Sarajevu: u području grada deluje Prvi korpus armije BiH sa oko 22.000 ljudi, od čega je oko 10.000 boraca na planini Igman, tri do četiri njihove brigade nalaze se u samom gradskom jezgru, jedna brigada je u Visokom, "Taktička grupa 1" nalazi se u Kiseljaku, u kasarnama bivše JNA u Sarajevu, "Maršal Tito", "Jajce", "Jusuf Đonlić" i "Pazarić" ostalo je naoružanja, nekoliko samohotki i dva tenka T-55, nešto topova tipa ZIS i protivoklopnih T-12 od 100 mm, nekoliko haubica od 122 i 152 mm, ali i dosta minobacača, bestrzajnih topova i pešadijskog naoružanja. Muslimanske se jedinice u Sarajevu, preko tunela ispod aerodromske piste, snabdevaju municijom iz fabrike "Igman" u Konjicu, i to kalibrima 5,56 mm, 7,62 mm, 7,9 mm i 12,7 mm, iz fabrike u Vitezu dobijaju eksploziv i razne vrste raketnih punjenja, dok se u pogonima fabrike "Zrak" u samom gradu proizvodi optika za snajpere...
Kapetan Glušica me vodi na liniju fronta, do bunkera "Komanči"na Zlatištu, odnosno Babinom zubu. Mladen Popović, Novica Škrba, Dragiša Tuševljak, Vladimir Škrba, Milutin Trifković i Nevenko Duvčić članovi su borbene grupe bunkera "Komanči", samo 50 metara od muslimanskih položaja.
"Dovikujemo se sa muslimanima svaki dan, i njima i nama dosta je već rata. Juče nam je jedan musliman došao na kafu, zvali ga mi. Posle jedva da ubedimo one gore da ga pustimo natrag, dali smo čoveku reč", smeju se "Komanči". Njihov je bunker sklepan od talasastog lima, cigli, drveta, burića, zemlje i balvana. Unutra peć bubnjara, vatra i vlaga. Tri kreveta, četiri stolice, po zidovima automati i snajperska puška. Miris mokraće i starog ustajalog znoja, lične prljavštine i plesnjivog platna, stare hrane i belog luka. Jedino što sjaji od čistoće jesu automati i snajperka.
"Na položaju smo 24 sata, pa se onda 24 sata odmaramo", kažu u bunkeru. Svi su iz Sarajeva, ili okoline. Kakva je hrana?
"Pet meseci nismo videli meso, kvare nam se zubi i ispadaju, vid nam slabi, ali znamo da je rat i da druge nema!"
Čuče "Komanči" u svom bunkeru, tutnji bubnjara sa mokrim drvima, osmatrači naprežu oči na puškarnicama i grudobranima, zureći u bosanski vilajet mraka. U Sarajevo, civilno područje...
[objavljeno: ]
