Izvor: Politika, 13.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tvrdokorne cene
Već mesecima kurs evra lagano opada ili se "vrti" oko 80 dinara. Ali, gle čuda, cene robe široke potrošnje, pa i hrane – ne padaju. Ni srazmerno srozavanju kursa (oko deset procenata), niti apsolutno. Kao da se ništa ne događa, osim što povremeno izvoznici zakukaju nad svojom zlehudom sudbinom, jer ih prejaki dinar ojadi u poslovima sa svetom.
Svi se iščuđavaju nad čudom neviđenim i pitaju – kakvo smo mi to tržište. Jednosmerno. Bez sumnje. Jer, cene rastu sa kursom, ali ne padaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kada vrednost deviza krene naniže i takva se zadrži mesecima. Šta se to uopšte dešava i može li neko da zavede red u tim odnosima?
U onoj napadnoj reklami o tvrdokornoj masnoći, za nju, kako se u TV spotovima tvrdi, ipak ima leka, a za cene – nema. One su tvrdokornije od svake prljavštine, masnoće i kamenca.
Podigoše se struka i nauka, privrednici, ali i obični građani da ustanove u čemu je falinka našeg tržišta. Zbog čega ne "diše" onako kako nas uče?
Odgovori su razni i krivci mnogobrojni. Suština stvari je, međutim, u tom istom našem, po mnogo čemu, kljakavom tržištu. Jer, ono je najvernije ogledalo svega onog što nam se dešava, pa i kada cene (po)ostanu "imune" na pad pojedinih troškova.
A na tom našem tržištu, gladnom svega i svačega, čiji oporavak traje tek pet-šest godina, a do onoga što bi trebalo da postane, nalik EU, biće mu neophodna možda i decenija, mnoga pravila, pa i odnosi ponude i tražnje, kao osnovica celog sistema, jednostavno – ne važe. Ako i deluju, to je obično na nečiju štetu. Uglavnom potrošača. Najšireg sloja koji ne može da se sam efikasno zaštiti i odbrani od nametnutih cena. Cena, do kojih je neko, ko zna po kakvim računicama, došao i one su tolike kolike su. Često i mnogo više nego u razvijenim zemljama – hrana na primer.
Pošto je država (ne)voljno abdicirala u pojedinim, ali ne i u svim segmentima tržišta, zadržavajući pravo da upravlja sa 45 odsto maloprodajnih cena (energetika, lekovi, saobraćaj, infrastruktura...), zvanično nema ko da reaguje i odbrani interes potrošača.
Uvoznicima i trgovcima rast kursa uvek je dobar razlog za korekciju cena naviše, ali kada treba posegnuti za pojeftinjenjem, e onda se uvek nađe po neki razlog, recimo porezi ili struja, zbog kojih se poništi onaj manji trošak. I konačno – zašto bi snižavali cene ako i sa trenutnim nemaju problema sa prodajom svoje robe ili usluga. Frižider ili TV aparat koštaće i dalje, na primer, 25.000 dinara, iako im je cena određena po kursu od, recimo, 89 dinara za evro. Sada je ispod 80, ali kupci ne odustaju od nabavke. Uzimaju kredite, štede ili se dovijaju na razne načine da bi posle deceniju i po sirotovanja i oskudice zamenili već dotrajali uređaj ili komad nameštaja. Ponuda je takva kakva je i kolika jeste, a niko iz kruga onih koji su nametnuli cene neće da "iskoči". A i što bi, ako ih neka tržišna sila, zvana konkurencija, na to ne tera. Kod nas je, nažalost, ta sila još slabašna, sa mnogim elementima monopola, a ostali mehanizmi ili ne postoje ili su zaribali.
I tu smo gde jesmo. Plaćamo posledice plitkog i nerazvijenog tržišta štićenog carinskim ali i drugim merama.
Istina, država oličena u ministarstvima energetike i finansija već mesecima demonstrira spremnost da cenu goriva prilagođava kretanjima vrednosti sirove nafte na svetskoj berzi. I to je vredno poštovanja i ugleda. Ali, tako nije bilo lane, kada je barel nafte išao i do 80 dolara a ministar Mlađan Dinkić odlagao rokove u primeni Uredbi o cenama goriva, kalkulišući sa jednocifrenom stopom inflacije. Lane je nije odbranio, ali ove godine pad cena nafte ide mu naruku. Otuda i deflacija.
Slobodan Kostić
[objavljeno: 13/11/2006]
.jpg)
