Izvor: Politika, 13.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tvrdih ušiju na rep
Pred večerašnju premijeru "Neke devojke" u Beogradskom dramskom pozorištu poznati reditelj prvi put javno govori o svojim muzičkim afinitetima
Reditelja Gorčina Stojanovića ne treba predstavljati. Ipak, ispostavilo se da je ovo njegov prvi intervju u kojem on govori o muzici, jer gotovo da nema predstave a da on ne potpisuje i – izbor muzike. Tako je i sa predstavom "Neke devojke", američkog savremenog autora, pisca i filmskog reditelja Nila Labjuta, čija je premijera >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << večeras u Beogradskom dramskom pozorištu, na velikoj sceni. Glavnu ulogu i jedinu mušku tumači Gordan Kičić.
• Za koliko ste predstava sami birali muziku?
– Osim za "Hamleta" i za nekoliko dečjih predstava birao sam muziku za sve koje sam radio. Naravno, za filmove i za pominjanog "Hamleta" muziku je radio Zoran Erić koga smatram "svojim" kompozitorom, bez obzira na to što ne radimo često. Pored njega, uživao sam u saradnji sa Aleksandrom Kovač sa kojom sam radio "Lisice" i dve dečje predstave, "Kapetan Džon Piplfoks" Duška Radovića u Malom pozorištu "Duško Radović" i "Aždaja i carev sin" Igora Bojovića u pozorištu "Pinokio".
• Otkud potreba, pored profesionalaca, da sami birate muziku?
– Razlog za to isti je kao i moja potreba da sam sebi radim scenografije. Ja ne mogu da počnem rediteljski rad na nekom komadu dok ne znam gde se dešava i dok ne čujem zvuk buduće predstave. Štaviše, to su moji prvi utisci o komadu i kad njih sredim, tek tada pristupam pravljenju podele i konačnoj odluci o režiji.
• Kakvo je Vaše muzičko obrazovanje?
– Nemam formalno muzičko obrazovanje, osim što sam u stanju da odsviram jednostavne i popularne pesme na gitari, mada to nikad javno ne činim. Zbog drugih. Ali, od sedamnaeste do dvadesete godine života ja sam bio rokenrol kritičar, i to odmah kolumnista sarajevskog "Svijeta" I, povremeno, ondašnjih "Naših dana", sadašnjeg sarajevskog magazina "Dani". Bilo je to vreme novog talasa, početak osamdesetih, kada se štošta zanimljivo dešavalo u ondašnjem jugoslovenskom rokenrolu, naročito na sarajevskoj sceni. Tako sam ja pisao o prvim pločama "Plavog orkestra", "Zabranjenog pušenja", Elvisa DŽ. Kurtovića, ali i o ljubljanskoj, zagrebačkoj i beogradskoj sceni. Prvi tekst sam odneo na svoj sedamnaesti rođendan, 19. oktobra 1983, i to je bio prikaz trećeg albuma "Električnog orgazma".
• Zašto ste prestali da pišete o muzici i kada?
– Kad sam upisao FDU I otišao u vojsku. I sada pratim muzička zbivanja, ali mnogo manje rok i pop scenu, a mnogo više one izvođače koje sam decenijama ranije slušao ili tzv. umetničku muziku, prelazne džez forme, ambijentalnu muziku.
• Rokenrol, čini se, danas je već "evergrin"?
– Jeste, rokenrol više nije dominantan pravac popularne muzike, niti predstavlja ono što je bio u "moje" vreme. Ja sad zvučim kao ostareli hipik, samo što u mom slučaju to znači – ostareli panker. I teško se mogu oteti utisku da "The Clash" nisu za mene ono što su za generacije ranije bili "Rolingstonsi".
• A šta mislite o beogradskoj rep-sceni, Marčelu, "Sindikatu"...?
– Malo sam tvrdih ušiju na savremeni rep. Pre dvadeset pet godina voleo sam "Sugarhil Geng" ili "Grandmaster Flasha", očeve repa, ali to je ono što klinci sada zovu old school. Marčelo mi je simpatičan, ali to nisu stvari koje bih slušao u kući. Ima ona izreka da je sumnjiv svako ko u mladosti nije bio buntovnik i konzervativac u starosti. Bojim se da njihov socijalni bunt mene ne dotiče na način na koji su me dirali "Pankrti", rano "Prljavo kazalište", "Električni orgazam" ili "Partibrejkersi". Sve u svoje vreme.
• Za predstavu "Neke devojke" koristite muziku Elvisa Kostela. Zašto ste baš njega izabrali?
– Koristim samo jednu pesmu Elvisa Kostela, jednog od najboljih autora i izvođača iz vremena britanskog nju vejva. Njegov prvi album, "My Aim is True" ("Moja namera je iskrena"), izašao je 1977, a pesma "Alison" iz koje potiče stih, ujedno i naslov albuma, osnova je za moje osećanje teme kojom se bavi Nil Labjut, autor teksta. Uostalom, i on sam je uzeo nekoliko drugih stihova iz ogromnog opusa od preko dvadeset albuma Elvisa Kostela za moto komada. Pesma "Alison", osim što je prvi veliki Kostelov hit, ujedno je i jedna od najbolnijih "muških" pesama. Ona govori o frustraciji savremenog muškarca koji sreće bivšu ljubav i koji to teško podnosi. Na izvestan način, ona "ojačava" mušku stranu priče u "Nekim devojkama", s obzirom na to da Labjut baš i ne štedi svog glavnog junaka. U predstavi postoji i dijalog između dve izvedbe pesme "Alison" što je izuzetno bitno. U jednom naročitom trenutku, čuje se i ženska verzija koju peva Trejsi Torn iz "Everything but the Girl", benda koji je devedesetih imao nekoliko velikih hitova.
• Vaša miljenica Aleksandra Kovač osvojila je i nagradu na MTV-iju?
– Jako mi je drago zbog toga što je Maki dobila MTV nagradu. Ona je visokokvalitetan autor te vrste muzike, za mene potpuno ravnopravna bilo kom R'n'B izvođaču, pogotovo što su njene glasovne sposobnosti i vokalni manir nalik na crne izvođače. Meni je to nekako normalno, zato što Maki ima uvek svetske kriterijume kada radi svoju muziku, bez obzira na to što je njeno tržište ovde. Nadam se, ne još dugo!
• Na kraju, posle ovolike ljubavi prema muzici i njenom poznavanju, da li biste režirali mjuzikl?
– Vrlo bih se radovao da radim neki mjuzikl, tim pre što sam na Brodveju i na Vest Endu video sve najvažnije predstave.
Mirjana Radošević
[objavljeno: 13.12.2006.]
