Izvor: Politika, 15.Feb.2014, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tvoj voljeni muž sa crnom dušom
Sva pisma ženi Himler je numerisao i markirao datumima i savršeno se poklapaju s njenim pismima koja se čuvaju u Državnom arhivu Nemačke, kaže autorka dokumentarca o zapovedniku SS-a „Pristojan čovek”
64. BERLINALE
Berlin–Najbolje političko oružje je oružje terora. Okrutnost izaziva poštovanje. Ljudi nas mogu mrzeti, ali mi ne tražimo njihovu ljubav, samo njihov strah i njihovu poslušnost – reči su Hajnriha Himlera, zapovednika SS-a, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedne od ključnih figura Trećeg rajha, velike Hitlerove uzdanice i arhitekte nacističkog „konačnog rešenja”.
Ove, ali i još mnogo drugih reči – odabranih iz autentičnih Himlerovih dnevnika i ličnih pisama potpisanih sa „tvoj Hajni” i poslatih (od 1927. do 1945.) „voljenoj Margi”, supruzi Margareti s kojom je razmenjivao nežnosti, ali nikad i opise onog što je radio ili za šta je bio odgovoran (koncentracioni logori) – našle su se u devedesetominutnom „Pristojnom čoveku”, uzbudljivom postdokumentarnom filmu nelagode s potpisom izraelske autorke Vanese Lape (rođena i odrasla u Belgiji).
U razgovoru za „Politiku”, scenaristkinja i rediteljka Vanesa Lapa, čiji film nudi pristup umu, iskustvima, emocijama i vizijama Hajnriha Himlera kao privatne ličnosti, a dokumentima podseća i na sve što je on značio kao javna ličnost, otkriva i detalje o tome kako je kolekcija njegovih ličnih dokumenata završila u kući njenog oca.
Struktura horor-filma,s junakom kao mirnim i tihim čovekom iz komšiluka za koga se ne može slutiti da je masovni ubica.Mora da je to bilo teško?
Shvatila sam da tema za dokumentarac upravo može da bude sadržaj tih otkrivenih i dugo od javnosti skrivanih dokumenta, koje je prvo trebalo transkribovati i prevesti. Toliko je mnogo bilo teksta, toliko važnih stvari za građenje Himlerovog portreta, da sam na kraju odlučila da snimim film bez intervjua svedoka, istoričara, istraživača, aktera i bez dodatne naracije, iako sam bila svesna će biti veoma teško bazirati film od devedeset minuta samo na izvodima iz pisama i dnevnika i na fotografijama.
Bili ste u poziciji krojača koji je prvo precizno skrojio, a onda i filigranski opšio šavove priče proistekle iz izvornih dokumenata, bez nadgradnje?
Toliko je bilo informacija da sam morala veoma pažljivo da biram šta će i kako ući u film. S jedne strane sam računala na prosečno znanje ljudi o ovoj temi, što je uvek veoma opasno, a s druge sam želela da postignem emociju koja bi se rodila iz onoga što se vidi i čuje s platna. Toliko ima detalja. U svakoj sceni pokušali smo da često veoma užasavajući sadržaj teksta pokrijemo „lakšom” fotografijom, i obrnuto. Vizuelno je tako smanjivan i povećavan intenzitet teške drame i negde na tom kontrastu je i izgrađen ceo film.
Poput kontrasta u sceni kad se Himler raduje rođenju ćerke,nazivajući je „plavokosom i plavookom, s ružičastim nosićem”, a taj opis iz pisma pokriven je fotografijama dece iz koncentracionog logora?
Bio je konstantni izazov pronaći pravi balans u sveukupnom kontrastu osobe koja je nežan otac, a okrutni ubica. Balans između sadržaja koji otkriva Himlerov razvoj, od detinjstva do odraslog doba, koji otkriva formiranje njegovog karaktera i njegove odnose s roditeljima, suprugom, ćerkom, i onog sadržaja koji predstavlja subjektivnu perspektivu razvoja Trećeg rajha i njegove uticaje na lični život protagoniste koji, podstaknut ideologijom i najsavremenijom tehnologijom, postaje heroj u sopstvenim očima, a zlikovac u očima sveta.
Jedno od pisama ženi Himler potpisuje sa „tvoj voljeni muž sa crnom dušom”. Kada je on to otkrio da mu je duša crna?
Iz dnevnika i pisama može se zaključiti da on nijednog trenutka nije mislio da mu je duša crna, već se tako izražavao kada je imao loše dane, crne misli, kada mu nije bilo dobro. Naravno da iz perspektive spoznaje šta je on sve učinio i ko je bio, ovakav njegov potpis ima ogromnu težinu i drugačiji kontekst, a to je upravo ono što sam i htela da postignem gradeći njegov portret.
Koliko u kolekciji ima Himlerovih pisama, fotografija, dnevnika?
Ima 350 pisama, 135 fotografija i 20 dnevnika. Stranice i stranice imala sam pred sobom i „kopanje” po tom materijalu da bi se probrali ključni inserti za potrebe filma trajalo je punih sedam godina.
Bilo je manje-više poznato da su Himlerovi lični dokumenti uzeti iz njegove kuće 1945. godine, ali kako su došli do vas?
Niko nije tačno znao da kaže gde su oni bili od 1945. do 1960. godine. Postoje naznake da je ova kolekcija bila deo razmene između Amerike i Evrope, Nemačke, a 1960. je stigla u Izrael, u posed čoveka koji se zove Haim Rozental. On ih je čuvao 40 godina. To je ono što se tačno i provereno zna. Rozental je u dubokoj starosti odlučio da celokupnu kolekciju Himlerovih dokumenta preda na dalje čuvanje nekom od poverenja. Razgovarao je sa mnogo prijatelja i jedan od njih mu je preporučio mog oca Dejvija Lapu. Tako je sve završilo u posedu moje porodice. A moj je otac običan biznismen, nije nikakav kolekcionar.
Da li ste istražili i autentičnost dokumenta i je li taj proces bio težak ili lak?
Bilo je veoma lako dokazati autentičnost svega u kolekciji. Čim je to došlo u posed moga oca kontaktirala sam Državni arhiv Nemačke u kojem su brzo dali sve potvrde, zatim i izraelski i američki arhiv, i svi su potvrdili originalnost i autentičnost. Za dnevnike je rađena i ekspertska analiza rukopisa i mastila, a s pismima je bilo još lakše, jer je Himler sva pisma numerisao i markirao datumima. Njegova pisma apsolutno se podudaraju s pismima-odgovorima njegove žene Marge koja se čuvaju u Arhivu Nemačke, tako da je u kratkom roku urađena, zapravo, dvostruka provera.
Svedoci smo pokušaja revizije istorije, mislite li i vi da je veoma važno da neka nova mladost sazna što više o zajedničkoj istoriji?
U Tel Avivu smo već o tome razgovarali, a već su početi razgovori i s Nemcima i Amerikancima, da uradimo zajednički edukativni plan i da film „Pristojan čovek” prikažemo i u školama kao deo istorijske lekcije s originalnim dokumentima iz prošlosti. Da i na ovaj način obezbedimo trajanje sećanja na sve strahote, da obezbedimo budućnost tim sećanjima. Da mlade generacije nauče da prepoznaju potencijalnu opasnost tokom kriznih ekonomskih i političkih situacija, među dogmatskim političarima i liderima, da mogu da uoče da ih pojedine situacije ili osobe, kao i korišćenje određenog vokabulara, podsećaju na nešto iz prošlosti za šta se tačno zna kuda vodi i kako se završava.
-------------------------------------------------
Nagrada kritičara Alenu Reneu
Broje se poslednji sati festivala, iščekuje se dodela „Zlatnog medveda”, ali se već sada zna da je za najbolji film 64. Berlinala devetočlani međunarodni žiri kritičara Fipresci, u čijem je radu učestvovala i potpisnica ovih redova, proglasio „Voleti, piti, pevati”, odnosno „Život Rajlijev”, francuskog legendarnog reditelja Alana Renea.
Dodeljen je i „Zlatni medved” za životno delo britanskom majstoru Kenu Louču. Nagradu mu je uručio češki kolega maestro Jirži Mencl. Pamti se i uručenje „Zlatne kamere” za sveukupan doprinos evropskom filmu slavnom nemačkom producentu Karlu Baumgartneru, velikom prijatelju srpskog filma, naročito Emira Kusturice, koji je stigao u Berlin na nekoliko sati kako bi prisustvovao ovoj ceremoniji.
Dubravka Lakić
objavljeno: 16.02.2014.
