Izvor: Southeast European Times, 04.Jan.2011, 23:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Turske alevije traže bolje uslove
Praktikovanje nekonvencionalnog oblika islama dovodi turske alevije u sukob sa dominantnim sunitskim stanovništvom u zemlji.
04/01/2011
Justin Vela za Southeast European Times iz Istanbula -- 4.1.2011.
U razgovoru sa SETimes-om u đemevi ili centru zajednice alevija, koji on vodi u istanbulskom kvartu Kagitane, Alevi dede (sveštenik) Zejnal Sahan je ukazao: „Način na koji suniti tumače Kuran je strukturan. Način na koji ga mi tumačimo je dublji.“
>> Pročitaj celu vest na sajtu Southeast European Times << />
Tvrdeći da slede vid islama koji su praktikovali članovi domaćinstva proroka Muhameda pre nego što su drugi „preoteli“ religiju, Sahan je rekao da su se alevije suočile sa nasilnom diskriminacijom pod Otomanskim carstvom, koja se nastavila nakon osnivanja Turske Republike.
Alevi islam propoveda jednakost polova, dozvoljava konzumiranje alkohola i tvrdi se da je Bog sa svima.
U novembru su se rođaci alevija i levičara koji su nastradali u strašnom incidentu 1978. u gradu Marasu okupili da obeleže godišnjicu njihove smrti. Prema zvaničnim podacima, najmanje 111 osoba poginulo je u masakru koji su počinili muslimani suniti i ekstremisti koji pripadaju krajnjoj desnici. Alevije kažu da je stvaran broj mnogo veći.
Učesnici komemoracije suočili su se sa 500 turskih nacionalista koji su protestovali i uzvikivali „Nema izlaza iz Marasa“ i počeli da marširaju ka alevijama, pre nego što ih je policija rasterala suzavcem, izvestili su lokalni mediji.
„Alevije u Turskoj su diskriminisane zbog rasističke i sektaške osnivačke ideologije Turske Republike“, rekao je Fermani Altun, predsednik fondacije Alevi Dunja Ehli-Bejt. „Sve institucije zasnovane su na sunitskom sektaštvu, uključujući obrazovanje [i] politiku.“
Alevija u Turskoj, kako se procenjuje, ima između 15 i 20 miliona, od ukupno 75 miliona stanovnika. Danas alevije više brine sticanje pravednog nivoa priznanja od strane turske vlade, nego nasilje od strane ostatka stanovništva.
Međutim, obilje različitih grupa alevija ne slaže se oko ispravnog načina da se reaguje na to.
Neke grupe traže da vlada prizna alevije kao zvaničnu manjinsku zajednicu. Drugi kažu da vlada jednostavno mora da prizna alevizam kao religiju i pruži joj adekvatnu pažnju na obaveznim državnim časovima iz religije.
„Kratko se pominju druge vere [u verskim udžbenicima], ali ne i naša“, rekao je Sahan. „Ako pogledate broj ljudi u Turskoj koji su alevije, onda bi možda trećina knjiga trebalo da bude posvećena alevijama.“
Altun smatra da je potrebno više. „Situacija sa alevijama u Turskoj sada je još gore nego sa manjinama“, rekao je on. „Manjine su građani drugog reda, ali alevije su trećeg reda.“
On je rekao da priznate manjine u Turskoj imaju garanciju međunarodne podrške, sopstvene škole, kao i mogućnost uspostavljanja sopstvenih objekata za molitvu. Mada organizacije alevija imaju nezvanične prostorije za molitvu u đemevijima ili čak u privatnim kućama, nije im dozvoljeno da imaju sopstvena formalna mesta za molitvu.
"[Kada bi alevije] bile klasifikovane kao manjina to bi bila šansa za sve nas", rekao je Altun.
I Altun i Sahan odbacuju napore koje je uložila vladajuća turska stranka Partija pravde i razvoja (AKP) da reši zabrinutosti alevija. Sahan je rekao da takozvano AKP-ovo „otvaranje alevijama“, pokrenuto 2007, zajedno sa nizom drugih inicijativa usmerenih na dalji napredak procesa demokratizacije zemlje, nije rešilo probleme alevija.
To je, kažu oni, bio nedovoljan pokušaj da se unapredi pridruživanje Turske EU.
„Problemi mogu da se reše u parlamentu za sat vremena, ali se to ne radi“, rekao je on.
Studentkinja Sibel, 19, alevija koja ne upražnjava svoju veru, kaže da joj nije ugodno da kaže ljudima da je alevija, mada nikada nije osetila nikakvu diskriminaciju.
„Svesna sam diskriminacije iz prošlosti“, rekla je ona. „Mada ne znam detalje. Naši dedovi su bili diskriminisani. To je stvar podsvesti [za mene].“
Nju više zabrinjava budućnost kulture alevija u Turskoj.
„Znam priču o sunitskom islamu. O svojoj kulturni ne znam mnogo. To treba da se promeni.“
Nastavak na Southeast European Times...
