Izvor: Southeast European Times, 24.Apr.2013, 15:26   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Turska i Balkan se bore protiv rada dece

Zbog siromaštva i niskog nivoa sprovođenja zakona deca su podložna malim platama, eksploataciji i bez mogućnosti da poboljšaju svoju budućnost kroz obrazovanje.

23/04/2013

Menekše Tokjaj za Southeast European Times iz Istanbula -- 23.4.2013.

Već tri godine 15-godišnji Sinan radi u auto-radionici u istanbulskom okrugu Maslak, gde, umesto obrazovanja i igranja sa prijateljima, zaprljan obavlja potencijalno opasan posao automehaničara.

Oni >> Pročitaj celu vest na sajtu Southeast European Times << su migranti koji su nedavno došli iz istočne Anatolije, a njegova majka izdržava porodicu sa svojom malom platom čistačice, dok otac nekada ima nekada nema posao, pa je Sinan jedan od glavnih hranilaca porodice.

„Volim da pomažem svojoj porodici da zaradi za život. Išao sam u školu do petog razreda i to je dosta“, rekao je on.

To što su svi njegovi prijatelji napustili osnovnu školu Sinanovom viđenju života i rada pruža određeni stepen normalnosti.

„Ja sam odrastao i treba da preuzmem neke odgovornosti prema svojoj porodici kao pravi muškarac. To je životna činjenica“, rekao je Sinan za SETimes.

Sinan je jedno od 893.000 dece koliko ih, kako se procenjuje, radi u Turskoj, od čega je 292.000 uzrasta između 6 i 14 godina, uprkos tome što je zakonska starosna granica za rad 15 godina.

Sinan je do sada možda i odrastao, ali neka druga deca nisu bila te sreće. Nedavno je 13-godišnji Ahmet Jildiz poginuo u fabrici mašina u južnoj provinciji Adana, gde je radio za 43 evra (100 TL) nedeljno, što je znatno manje od minimalne plate.

Tursko ministarstvo rada i socijalne zaštite unapredilo je nastojanja u borbi protiv rada dece, kao što je program iz 2009. godine kojim se finansijski pomažu porodice čija deca rade, kako bi se podstakle da pošalju svoju decu u školu.

Međutim, ova nastojanja i dalje su suočena sa mnogim izazovima zbog poteškoća vezanih za praćenje rada dece. Mnoga deca ujutru idu u školu, a uveče zarađuju čisteći cipele, prodajući papirne maramice ili radeći u prodavnicama, gde prenose teške stvari. U 2012. godini samo je polovina zaposlene dece uzrasta 6 do 17 godina i trećina dece starosti 15 do 17 godina pohađala školu.

Hakan Adžar, stručnjak za prava dece sa univerziteta Kodžaeli, rekao je da bi sa promenom turskog obrazovnog sistema, kojom se obavezno obrazovanje produžava sa 8 na 12 godina, ali deli na tri četvorogodišnje faze, Turska mogla da postane „raj za decu radnike“.

„Novim sistemom se deci starosti 11 godina pruža mogućnost da biraju između akademskog puta i stručnih škola. Uz obaveznu praksu i radionice, ovaj sistem bi mogao ponovo da podstakne rad dece“, rekao je Adžar za SETimes.

Adžar dodaje da je Turska ostvarila dobar napredak sredinom devedesetih godina zahvaljujući kolaborativnim projektima sa Međunarodnom organizacijom rada i potpisala je mnoge važne konvencije o sprečavaju najgorih oblika rada dece.

„Međutim, sada je ovo pitanje u potpunosti skinuto sa dnevnog reda, jer Turska nije sprovela neophodne reforme i nadzorne mere za rešavanje svojih strukturnih problema“, dodaje on.

Postoji 850 inspektora koji su odgovorni za nadzor preduzeća koja zapošljavaju decu. Sa druge strane, ministarstvo se priprema da uspostavi odeljenja za praćenje rada dece u pet pilot gradova, u kojima je nivo rada dece visok. Ove godine strategija će se fokusirati na težak i opasan rad, poljoprivredni rad i ulični rad.

„Iako Turska povećava broj inspektora rada, to nije dovoljno. Najlakše je nadgledati registrovane kompanije“, rekao je Adžar, postavljajući pitanje kako će država nadzirati ulične radnike i rad u neformalnom sektoru.

Prema Izveštaju o napretku iz 2012. godine, Evropska komisija je pozvala Tursku da jača svoje administrativne kapacitete na polju rada dece i „uspostavi efektivan sistem monitoringa i kontrole koji obuhvata celu zemlju“.

Problemi vezani za rad dece prisutni su i šire od granica Turske i obuhvataju celokupan Balkan, s obzirom da su zbog siromaštva i niskog nivoa sprovođenja zakona deca podložna malim zaradama, eksploataciji i da su bez mogućnosti poboljšanja svoje budućnosti kroz obrazovanje.

U Srbiji, gde je zakonska starosna granica za rad 15 godina, postoji otprilike 40.000 dece koja rade, što je 4 odsto od ukupnog broja dece u zemlji.

Prema zajedničkoj studiji koju su 2006. godine sproveli Centar za dečija prava i Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, glavni razlog za rad dece je siromaštvo.

Najčešći oblik rada dece je prodaja robe na pijacama i uličnim štandovima. Za romsku decu koja žive u Srbiji uglavnom se vezuju prošenje u javnosti, težak fizički rad i poslovi vezani za kriminalne aktivnosti.

„Ono što je zaista uznemirujuće jeste da svaka 11. odrasla osoba i svako 10. dete u Srbiji misle da je prihvatljivo da dete radi ako je porodica siromašna, bez obzira koliko bi to moglo da utiče na njihovo obrazovanje“, rekao je zaSETimesdirektor Odeljenja za zaštitu porodice u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike Dragan Vulević.

Prema srpskim zakonima, ljudi koji imaju koristi od seksualnog rada dece, njihovog primoravanja na prošenje ili rad ispod starosne granice, podležu novčanim i zatvorskim kaznama. Međutim, praćenje sprovođenja zakona je slabo, jer inspektori rada retko na licu mesta zateknu decu ispod starosne granice kako rade.

U Rumuniji, prema zvaničnoj statistici koja nije ažurirana od 2004. godine, postoji oko 70.000 dece koja rade u poljoprivredi, prikupljanju reciklažnih materijala, obavljaju poslove na deponijama smeća, te su podvrgnuta seksualnoj eksploataciji i drugim kriminalnim aktivnostima.

Decu mlađu od 15 godina u Rumuniji posmatraju kao decu radnike. Zemlja je 2000. ratifikovala ILO Konvenciju 182 o najgorim oblicima rada dece. U protekloj deceniji imala je sistem praćenja rada dece, koji primenjuju lokalne vlasti i partnerske organizacije. Zemlja takođe ima odeljenje koje se bavi pitanjem rada dece, pri nacionalnoj agenciji za zaštitu prava dece.

Međutim, razvijeno zakonodavstvo ne znači i de fakto implementaciju. U Rumuniji državna kontrola nad radom dece nije na zadovoljavajućem nivou i zahteva šire učešće nevladinih organizacija u tom procesu kao glavnu pokretačku snagu, kažu analitičari.

„Spasimo decu -- Rumunija“, kao jedan od najuticajnihih socijalnih partnera, 0d 2001. godine vodi program socijalne reintegracije i povratka u školu za ekonomski eksploatisanu decu. U 2012. godini preko 600 dece i mladih dobilo je pomoć za povratak u školu.

Udruženje Dečiji telefon sprovodi projekat registrovanja prosjaka u lokalnim zajednicama. Projekat se zove „Gde prošenje počinje, detinjstvo se završava“.

„Počeli smo ovaj projekat zajedno sa našim partnerima, jer smo ubeđeni da možemo da dovedemo decu gde im je mesto; u školi, umesto na ulici. Drugim rečima, svako dete zaslužuje šansu da ima normalno detinjstvo“, navodi izvršna direktorka udruženja Dečiji telefon Katalina Florea.

Kao što je slučaj sa drugim balkanskim zemljama, u Makedoniji deca starija od 15 godina mogu da rade uz dozvolu svojih roditelja.

Međutim, zemlja, kao i mnoge druge na Balkanu, ne posvećuje dovoljno pažnje ažuriranju svoje statistke kako bi imala stvaran broj dece radnika.

„Radimo sa takozvanom uličnom decom, decom koja prose. Broj te dece iznosi 1.000, dok je 100 njih registrovano u Skoplju“, rekla je Irena Velkoska iz Asocijacije za zaštitu prava dece, u izjavi za SETimes.

Ona dodaje da ta deca ne rade u skladu sa zakonom Makedonije, koja je takođe deo Konvencije ILO o najgorim oblicima rada dece.

„Skoro 99 odsto te dece su Romi. Mislim da oni moraju da rade od rane mladosti zbog svog socijalnog okruženja“, rekla je ona.

Dopisnici Katica Đurović iz Beograda, Gabrijel Petresku iz Bukurešta i Marina Stojanovska iz Skoplja doprineli su ovom izveštaju.

Da li podržavate rad dece kada je porodica siromašna? Podelite svoje mišljenje u prostoru za komentare.

Nastavak na Southeast European Times...