Izvor: Večernje novosti, 25.Feb.2014, 12:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tuga za bratom teža od bede!
DESETOČLANA porodica Tomić iz Mladenovca, jedna je brojka u statistici siromašnih i gladnih u Srbiji. Muka sa kojom se bore godinama, beda i glad, međutim, stvarni su i nemerljivi. Izviru iz oborenih pogleda dece, majčinih suza, iz svakog ugla oronulog stana i praznog lonca na šporetu. I sve to, sada je samo delić uz nesreću koja ih je zadesila. Ostali su bez četvorogodišnjeg Đorđa, koji je preminuo od posledica cerebralne paralize. Svaki dan, inače težak, sada je za Tomiće, samo još >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << jedan obojen suzama i patnjom. Uz socijalnu pomoć, koja mesečno ne prelazi 16.000 dinara, i ono što zarade dvojica najstarijih sinova, Slađana i Ivica ne uspevaju da prehrane svoju decu. Najstariji Aleksandar ima 23 godine, Vojislav 21, Ivan 18, Milica 16, Katarina 13, Filip 10, Luka 6 i Milenko 3. Oni su navikli da nemaju igračke, da nose stare i pocepane stvari, da nemaju ni ce-de, ni video-igru, ni knjigu, ni pesmu, nijednu radost koju zaslužuje svako dete. Ovi mališani su morali da naviknu na glad. Da spavaju na podu, jer u stanu imaju samo dva kreveta. Uz sve, sada se bore sa istinom da nije bilo novca za lečenje malog Đorđa i da njihovog brata više nema.POMOĆFONDACIJA humanosti našeg lista pre nekoliko dana posetila je Tomiće u njihovom malenom stanu u Mladenovcu i odnela im pomoć u hrani i garderobi. Osim namirnica među kojima brašno, ulje, šećer, suvomesnati prozivodi, kompletne kućne hemije, higijenskih proizvoda i pelena, za najmlađe su obezbeđene igračke, a za svu decu "Tref sport" je izdvojio po par patika. - Do tragedije, kada sam izgubila sina, bitka za opstanak nekako je mogla da se podnese - kaže Slađana. - To nas je sve dokusurilo. Osećam kako se odjednom sve rasipa i gubi smisao. Sedim satima na groblju i čuvam svoje dete. Teško mi je da odem, da ga ostavim tamo samog. A kod kuće me čeka očaj. Strahujem da ne ostanemo bez krova nad glavom, jer stan nismo otkupili. Pre pet godina, kako Slađana priča, suprug Ivica i ona ostali su bez posla i od tada ne mogu da pronađu novi. Malo ko ne okrene glavu na porodicu sa gomilom gladnih usta. Najstariji Aleksandar je druga godina Geografskog fakulteta. Radi u beogradskoj piceriji i uspeva da pokrije troškove studiranja.Imamo veliki problem sa Ivanom, koji boluje od epilepsije i stalno moram da sam sa njim - kaže Slađana. - Mislim da bismo jedini spas bio kada bi dobili kuću na selu. Mogli bismo da se bavimo poljoprivredom, uspevali bismo da se prehranimo. Deca ne bi bila gladna. Svi bismo zajedno radili na našem parčetu zemlje. Eto to mi je jedini san za spas.
Nastavak na Večernje novosti...
