Izvor: B92, 10.Sep.2013, 00:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tuđu decu gledaju kao svoju
Beograd -- U Srbiji se, uprkos ekonomskoj krizi, sve više porodica odlučuje na hraniteljstvo, pišu "Novosti".
"Čitavog života radim kao babica u porodilištu u Višegradskoj i uvek sam se pitala kako neko može da ostavi svoje dete, baš kao što je to učinila majka malog Srećka, koji je u našoj bolnici ostao puna tri meseca. Tada sam se pitala da li ja mogu da brinem o nekome ko je napušten", priseća se Smilja Milovanović, koja je pre sedam godina donela odluku da postane hraniteljica.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << />
Danas, sa proširenom porodicom, živi na Avali i, kako tvrdi, nikada se nije pokajala.
Te, 2008. godine, uputila se u Zvečansku i uzela dete od 11 meseci, a dve godine kasnije još dvojicu njegove tek rođene braće.
"Ni muž ni ja ne delimo ove dečake od sopstvenih sinova. Jednako boli želudac kada neko dobije temperaturu, bez obzira na to da li sam ga rodila ja ili neka druga", nastavlja Smilja i dodaje da bi njenim putem trebalo svako da pođe jer je briga o ovoj dečici učinila boljim čovekom i nametnula najslađu odgovornost na svetu.
U Srbiji isto osećanje dele još 4.352 hranitelja koji vaspitavaju najmanje 5.500 mališana sa jednakom pažnjom kao da su njihovi rođeni. A da sve bude kako treba, staraju se radnici centara za socijalni rad.
"Kontrole su najmanje jednom u dve godine, ali ako dođe do neke krize u tim porodicama, obilaze ih i češće", kaže za "Novosti" Vesna Tekić iz Sektora za brigu o porodici, u ministarstvu. "Ukoliko, ipak, dođe do nekih problema, deca se izmeštaju iz hraniteljskih porodica i daju drugima. To se, srećom, ne događa često".
U beogradskom Centru za porodični smeštaj pričaju da rad sa decom koja su ostala bez roditelja ume da bude veoma težak jer skoro svaki drugi dečak ili devojčica, koji su smešteni u hraniteljske porodice, nose ličnu dramu ili su žrtve zlostavljanja primarne porodice. Ona su često zanemarivana i iskorišćavana od rođenja i zato je hraniteljima neprestano potrebna podrška.
Ona objašnjava da je humanost ovih ljudi svakako "najznačaniji deo cele priče", ali da osim želje da pomognu, moraju da imaju i određena znanja i ispune stroge uslove. Potrebno im je najmanje 13 javnih isprava kojima dokazuju da nisu osuđivani, nisu pod istragom, nisu lišeni roditeljskog prava... Moraju da imaju minimalne stambene uslove, redovna primanja, a procenjuje se i koji je motiv prevagnuo u donošenju odluke. I kada se prođe kroz sito i rešeto, počinje i "najteži" zadatak:
"Hranitelji znaju da je reč o privremenoj meri i da će podizati dete u ograničenom periodu", nastavlja Vesna Tekić. "Istovremeno, oni zamenjuju biloške roditelje, vaspitavaju tu decu i brinu o njima kao o sopstvenoj, a kada dođe trenutak odvajanja, bez obzira na to da li se dete vraća u biološku porodicu ili se daje na usvajanje, moraju da budu spremni za takvu situaciju, što nije nimalo lako. Tad neretko nastupaju problemi jer su se veze među njima već učvrstile. Dešavalo se i da, nakon što dete postane punoletno, hranitelji nastave kontakte, pa ih čak i izdržavaju".
U Zavodu za socijalnu zaštitu kažu da reformom socijalne zaštite nastoji da se još više poveća broj hraniteljskih porodica i da se dodatno isprazne ustanove za smeštaj dece. U tome se već dosta napredovalo, pa je prošle godine u domovima bio svega 1.121 maloletnik, u ustanovama za vaspitanje 94, u prihvatilištima 304 mališana... Prema rečima Živorada Gajića, pomoćnika direktora Zavoda, najprirodnija sredina za svako dete je porodična i zato će se nastaviti sa podrškom hraniteljstvu i ubuduće.
Plata, doprinosi, džeparac
Hraniteljima je obezbeđena naknada za rad, a plaća im se i radni staž. Istovremeno se sa računa Ministarstva rada svakoga meseca uplaćuje novac i za decu koja odrastaju u ovim porodicama. Neto iznos (bez doprinosa) za hranitelja je 14.390 dinara, a džeparac za dete 3.349 dinara.
