Izvor: Glas javnosti, 09.Jan.2010, 07:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tu sam rođen, tu ću da mrem
Kada bi slučajni putnik krenuo ka Kosovu od Kuršumlijske banje uzbrdo, bilo levo ka Krtoku ili pravo ka Dabinovcu, Tačevcu, Raševcu, Vukojevcu i Rastelici, pomislio bi na mah da ovde niko ne živi. Ne bi se mnogo prevario, jer u kuršumlijskim selima duž administrativne linije sa Kosovom danas ima samo pedesetak stanovnika, mahom staraca... A, prema popisu iz 1948. godine u svakom od njih živelo je bar po 500 ljudi.
Branislav Prolović, šef Šumske uprave u Kuršumliji, zbog prirode >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << posla punih 28 godina obilazi ovaj kraj. Teren, ali i ljude, kaže, poznaje u dušu.
- LJudi se iz ovih krajeva sele ponajviše zato što puteva ka Kuršumliji doskora nije ni bilo, već samo ka Podujevu, koje je odavde udaljeno tek neki kilometar. Kada sam 1981. godine prvi put, kao mlad šumarski inženjer, obilazio ovaj kraj, svugde sam morao pešice. Tek početkom devedesetih godina prošlog veka probijen je put od Kuršumlijske Banje, ispod brda na kome su sela Tačevac i Raševac... Ali, već je bilo kasno-objašnjava Prolović, terajući onim puteljkom prepunim rupa svoju "ladu nivu".
Odsečeni od sveta
Sela Krtok, Vukojevac, Dabinovac, Raševac, Tačevac i Rastelica se nalaze jedno kraj drugog duž administrativne linije, ali zbog dubokih vododerina između njih puta nema. Kada su hteli da odu u susedno selo, meštani su morali da idu ka Podujevu, potom "granicom", pa onda nazad ka susednom selu. Do Kuršumlije, kome pripadaju ova sela, puta nije bilo do pre dvadesetak godina, pa su meštani dolazili jednom godišnje pešice ili na konju da plate porez, dok su se u Podujevu školovali, lečili i trgovali. Danas toga nema, ali nema ni ljudi.
Kružno kroz bestragiju
U sred nedođije, bez puta i ljudi, na jednom drvetu postavljen je saobraćajni znak - "Kružni tok saobraćaja" i to sa strelicom o obaveznom smeru. Prolović objašnjava da, zbog kamenitog terena, ovde nije bilo moguće proširiti put za skretanje ulevo, pa su putari produžili trasu dvadesetak metara, odakle se polukružnim okretanjem vraćamo nazad. A onda se našao neki šaljivdžija i usred puste bestragije postavio znak.
Kraj je, objašnjava nam, bogat vodom, pa su mnogobrojni potoci usekli duboke vododerine, a put vijuga uz njih. Dok po okolnim brdima sunce topi smetove, od duž puta savijenih grana, otežalih od zaleđenog snega, put skoro i da se ne vidi. Ali, kako nam reče Prolović, to nije nikakav problem, jer šansa da iz suprotnog pravca u ovo vreme naiđe neko vozilo skoro da i ne postoje. "Niva" zato pristojnom brzinom, sa uključenim pogonom na sva četiri točka, grabi uz brdo... a onda se pred nama, niotkuda stvori - čovek.
Niotkuda - čovek
Natovaren torbom sa namirnicama, okačenom o štap o ramenu, mirnim hodom pentra se uz ono brdo. Pitamo ga da li bi da ga povezemo.
- Može, sinko, Bog ti sreću dao... Eto, ja baš iz prodavnice, iz Kuršumlijske banje... I nije tih sedam, osam kilometara tako mnogo, navikne se čovek-poskoči čiča u gumenim čizmama sa debelim đonom i šajkačom duboko navučenom preko čela.
Priča da je iz Krtoka, da se zove Miladin Vuković, da mu je 71 godina... Posle penzionisanja se vratio sa suprugom u rodno selo. Veli, ima to malo penzije i hoće poslednje dane provede baš tu...
Vozimo se kraj niza kuća, nad kojima se ne vije dim. Odavno su prazne... Žurimo ka zaseoku Orlište, u kom se nalazi poslednja kuća do Kosova, u kojoj živi Novica Perić (74), ali i policijska stanica koja brine o bezbednosti na ovom delu administrativne linije. Novica je takođe povratnik, a penziju je stekao u beogradskom" Imleku".
-
Vratio sam se da bih bio bliže groblju - započinje razgovor Novica, pojašnjavajući da nije želeo da mu kosti ostanu u Beogradu, pa da mu posle raskopavaju grob i u njega zakopavaju nekog drugog.
Kaže, ovde će bar počivati u miru...
- A, i vuklo me nešto... Ovde sam rođen, pa želim ovde i da mrem - priča Novica koji, iako je odavno ušao u osmu deceniju života, puca od zdravlja i snage.
Jedino se žali da mu je supruga lošeg zdravlja, pa je više u Beogradu kod ćerki nego sa njim, u Orlištu.
-
E, kad bi bila ovde, samo vatru da mi loži-vajka se Novica.
Raj za orlove
U blizini je i selo Orlovac. Ko god da ih je krstio nije pogrešio, jer ovde, na obroncima Kopaonika, među brojnim vododerinama, i jeste idealno stanište za orlove. Krtok zauzima ogroman prostor, a kuće su razbacane po brdima...
- Pre 50 godina živelo je ovde mnogo ljudi. Svako domaćinstvo je imalo najmanje 50 ovaca i po desetak krava. Kada se stada spoje brda su se belela, nije izgledalo ovako pusto. Danas nema stoke, a nema ni ljudi. A gde nema ljudi, prostor zauzimaju divlje zveri-priča Novica, koji se vratio u selo 1998. godine i rešio da obnovi domaćinstvo.
Danas ima dve krave, nekoliko svinja i živinu. Sir, kajmak, meso i jaja ne prodaje, jer nema kome, već šalje ćerkama u Beograd. Staru, porodičnu kuću Novica je obnovio, a priterao je i materijal da sazida nove, pomoćne objekte... Iako mu je najbliži komšija udaljen više od dva kilometara, Novici nije daleko da, kad namiri stoku, ode kod njega na razgovor.
- Sad ću da zidam novu štalu, svinjac, šupu... Imam dve ćerke i četvoro unuka, pa će trebati-kaže on, dok se žali da ga deca obilaze samo oko Svetog Ilije, kada je put suv.
Zna da možda zalud gradi, da deca tu možda nikad neće živeti, ali ipak pojašnjava da je na njemu da napravi kompletno seosko domaćinstvo. A, ako neko hoće ovde da živi, ima gde da dođe. A ako neće, ništa.
Ostavljajući Novicu, nastavljamo uzbrdo prema Tačevcu. Ovo selo je pusto kao i Vukojevac, dok u susednom Raševcu i obližnjem Dabinovcu živi po pet, šest stanovnika. U Rastelici ih je samo troje. Na ostalim kućama-katanci... Nekad domaćinske kuće urasle u korov... Brdo, jedna ili dve prazne kuće, iza potok, pa na sledeće brdo-opet neka prazna kuća... Sa osunčanih brda opet ulazimo u potoke i vododerine sa zaleđenim drvećem. Zvuk motora je sada, čini se veseliji, ali je gorak ukus - jači.
Na zalost, vlast u Srbiji ne zeli da shvati da se Kosovo prvo brani na Kosovu i oko njega. Srbija nece moci da sacuva teritorije na jugu ukoliko tamo ne bude bilo naroda. Umesto da jug Srbije bude najvece porodiliste i gradiliste u zemlji, ono je pusto, dusu dalo da se tamo naseli neki drugi, mnogoljudniji narod. Steta sto ne ucimo od Jevreja koji naseljavaju ljude na okupiranim teritorijama, a mi ne mozemo da to uradimo na svojoj sopstvenoj teritoriji. I to kakvoj, za razliku od Jevreja koji to rade u pustinji.
Djordje,ako si gledao na TV-u ili citao u novinama,izraelci svom narodu daje neverovatnu pomoc (bezpovratnu)kako bi gradili naselja,takodje drzava pravi kompletnu infrastrukturu.A sta radi Srbija za svoje gradjane ?Gradi 30 godina jedan puteljak od 3-4 km,pa na otvaranje izlaze iz vlade u Beogradu !? Koliko se grade(na Zapadu) putevi,fabrike itg .kad bi za svaki objekat bilo svecano otvaranje ,Vlada tih drzava provela bi celu godinu na terenu! G.Djordje dobro si mislio,ali u Srbiju nema ko da sprovede,a i sledecih 100god.nece ih biti !
Deo moga porekla datira iz prelepe Metohije..... a ja sam se rodio na severu Srbije..... voleo sam da oslazim u prapostojbinu mojih predaka, ali sam je nazalost izgubio jer su nas Siptari pobedili sa onom stvari (izvinjavam se sto upotrebljavam ovaj termin).
