Izvor: Politika, 16.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trule jabuke
Široka rasprostranjenost, postojanost i žilavost korupcije ukazuje da se ne radi o nekoliko "trulih jabuka" koje treba izbaciti. Korupciju u obrazovanju ne možemo iskoreniti rešavanjem "kragujevačkog slučaja". Univerziteti moraju utvrditi gde su pogrešili, a potom videti kako to da poprave. Korupcija je svaki oblik, bez izuzetka, sticanja lične dobiti na javni račun.
U vreme komunista postojala je izreka: "Dali mu stan, kola, vikendicu, a na kraju i ljubavnicu!"
U socijalizmu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << savršenom sistemu korupcije, sticanje lične dobiti na javni račun nije smatrano socijalnom izopačenošću. Zato što je tretirana kao društveno prihvatljiva norma, korupcija je u socijalizmu bila "nevidljiva".
Kada je presušilo vrelo socijalističke korupcije, ona je odjednom postala "vidljiva". Transparentnost korupcije je pouzdan znak da je društvo izašlo iz socijalizma.
Svaki društveni sistem postavlja ciljeve koje akteri nastoje postići, ali im taj sistem ne osigurava dovoljno prihvatljivih sredstava da ih postignu. Na tržištu uspeha veliki je jaz između tražnje (ciljeva i vrednosti) i ponude (sredstava), tako da do dominantnih društvenih ciljeva svi akteri ne mogu stići društveno prihvatljivim sredstvima. Oni koji uvide da im sredstva nisu dostupna, odbacuju pravila igre, pokušavajući da do uspeha stignu na nekonvencionalan način: jedne to podstiče da budu inovativni, a druge da postanu kriminalni.
Poslednji davaoci bogatstva (stanova i kola) i delioci moći u našem društvu bili su moćnici propalog režima. U njemu su, pored ostalih "belih okovratnika", i profesori nesmetano dolazili do lične dobiti na javni račun. U takvom sistemu i kriminal moćnika je bio "nevidljiv". Njegovi tragovi se protežu od "davanja" stanova dadiljama, do velikih računa u stranim bankama.
Mertonova hipoteza o postojanju veze između motivacije za uspeh i korupcije u velikoj meri objašnjava ekspanziju mita u našem društvu. Neizvesno je dokle će to trajati, ali je izvesno da će korupcijskih potresa biti sve dok društvo ne postane dovoljno bogato, odnosno dok aspiracije na uspeh dovoljno ne oslabe. Iznenađujuće je, ali je istina: zemlje u kojima je motivacija za uspeh relativno niska, a koje imaju visok nivo dostupnosti odgovarajućih sredstava, nemaju problema s korupcijom. U zemljama u kojima nema korupcije napetost između ciljeva i sredstava skoro da i ne postoji. Ona je trenutno u Srbiji ekstremno jaka, a to znači da će korupcija u dužem periodu potresati društvo.
U korupcijskim odnosima profesora i studenata nameću se pitanja: ko je žrtva, a ko kriminalac, ko je pokvaren, a ko zaveden, ko je podmićen, a ko izopačen? Koristoljublje – materijalno za profesore, a statusno za studente – samo je manifestna funkcija korupcije. Korupcija kao zavođenje i izopačenost sama po sebi, a to znači skriveno od žrtve, proizvodi izrazitu štetu. Zamislite tone nekog prehrambenog proizvoda koji truje ljude, a da se to od njih skriva, pa i da se reklamama mame da ga kupuju. I zamislite grupu korumpiranih tehnologa i menadžera koji iz koristoljublja o svemu tome ćute.
Šta ovu mentalnu sliku zamagljuje, šta je čini nejasnom? Sliku profesorske korupcije zamagljuju dve stvari: studenti (kupci ocena i diploma) na inkriminisano delo gledaju kao na "zločin bez žrtve", a profesori (prodavci ocena i diploma) kao na "zločin bez kazne". Sasvim sigurno, nepostojanje konkretne žrtve, odnosno konkretnog zločina ni profesore ni studente ne oslobađa kazne: obe strane su delo činile s namerom da ostvare korist, i obe su jednako odgovorne pred zakonom.
I pored toga, uveren sam da izvor svih korupcija na univerzitetima treba tražiti, pre svega, u neodgovornom i neprofesionalnom radu nastavno-naučnih i izbornih veća. Na većini naših fakulteta nastavno-naučna veća funkcionišu kao podanička društva podeljena u rivalske klanove: ko ne pripada klanu etiketiran je kao nesposoban i nepoželjan. Korupcija počinje podmićivanjem, zavođenjem i nepotizmom prilikom ulaska u akademsku zajednicu, a završava preranim i ničim zasluženim izborima u viša nastavnička zvanja, odnosno organe uprava. Podrazumeva se da nadzorni organi univerziteta i ministarstva nisu kompetentni da raskrinkaju takve korupcijske klanove. To mogu učiniti sami nastavnici, ukoliko se do kraja bude poštovao princip autonomije univerziteta.
Profesor sociologije obrazovanja na Pedagoškom fakultetu u Somboru
[objavljeno: ]
