Izvor: Blic, 22.Avg.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trst je naš
Kada sam, u prvoj polovini poslednje decenije prošlog stoleća, pisao roman Sudbina i komentari čiji se jedan deo zbiva u Trstu skoro dva stoleća ranije, Trst je na svaki način bio beskrajno daleko. Tako sam Ponteroso, deo grada gde se nalazi srpska crkva i po kojem su se, navodno, muvali moji junaci, mogao rekonstruisati samo na gravirama i starim fotografijama.
Ali jedva po sećanju, mada sam u Trstu pre toga više puta bio. Ne samo zato što je postojeća crkva u odnosu na >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << radnju romana sagradjena kasnije, već što je Ponteroso iz moga sećanja izgledao bitno drukčije. Imao je lik koji su, u času kada sam pisao, zadobijali delovi mnogih gradova Srbije – prekriven i zakriven tezgama sa jeftinom robom. Od jezika se najmanje mogao čuti italijanski. Oko Kanala Grande vladali su svi jezici pokojne Jugoslavije.
U vreme kada je tzv. "tršćanska kriza”, dakle sukob pokojne Jugoslavije i Italije (koja se, hvala na pitanju, i danas dosta dobro oseća) oko granica, bila na vrhuncu, i kada je po gradovima od Vardara do (naravno) Triglava odjekivala parola "Trst je naš” jedva da sam se rodio. Ali Trst koji sam upoznao jeste, na jedan ironičan način, bio naš – neka vrsta velikog tržnog centra namenjenog Jugoslovenima, gde je Ponteroso bio najjeftiniji i od strane tzv. "boljeg” sveta najpreziraniji deo po kojem se muvala jugoslovenska sirotinja. Reći za nekog da je kupio farmerke na Ponterosu, značilo je, u tadašnjem sistemu vrednosti – koji se danas idiličnim može činiti samo onima koji su tada idilično dobro prolazili – ubistveno omalovažavajuću ocenu.
Ponteroso je danas lep, uredjen i tih deo Trsta, mada se ovaj opis može uglavnom proširiti na ceo grad, posebno kada se njime šetate u kasno avgustovsko popodne. Kažu da je u vremenu posle nas tamo bilo puno Kineza, ali sada se, na Ponterosu, može videti jedna kineska radnja. Nije da se iz Slovenije i Hrvatske i dalje ne dolazi u kupovinu, ali se kupuje u tržnim centrima na obodu grada; u centru su mahom prodavnice jeftine robe. Nestao je i plamen tršćanske rafinerije, noću vidljiv izdaleka. Sada se ona može videti samo danju, impresivna gomila zardjalog gvoždja.
A nestalo je i poznate granice. Samo table koje vam saopštavaju da iz Republike Slovenije prelazite u Republiku Italiju, znak da smanjite na 30, parkiran policijski auto kojeg ne uzbudjuju ni BG tablice.
Ali, da biste dotle stigli, morate preći dve granice, srpsko-hrvatsku i hrvatsko-slovenačku. Ovoj drugoj je rok trajanja, po svemu sudeći, predvidljivo ograničen.
