Izvor: Blic, 20.Mar.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trostruka radost sa ukusom žuči
Trostruka radost sa ukusom žuči
PIROT - Kada su pre 11 godina posle decenije i po rođene prve pirotske trojke, radosti u porodici Olgice i Ivice Rančića nije bilo kraja. Međutim, pre njihovog prvog rođendana lekari su ustanovili da Milica, Monika i Milijana ne mogu da stoje na nogama i da su obolele od cerebralne paralize. Od tada traje prava borba njihovih roditelja da im život učine koliko-toliko lepšim.
Rančići žive na četvrtom spratu zgrade bez >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << lifta u Ulici Dragoljuba Milenkovića u Pirotu. Pronalazimo ih bez većih problema, jer ih svi u tom delu grada znaju. Stan je godinu dana po rođenju devojčica od firme dobio otac Ivica, radnik Drvnog kombinata 'Polet'. Dočekuju nas Olgica i Ivica, ljubazni i nasmejani. Zovu nas da uđemo. Domaćica pristavlja kafu. U susednoj sobi čujemo žagor devojčica.
- Žure da završe sa doručkom i da se pripreme za popodnevnu nastavu - kaže otac Ivica.
Pomalo su stidljive zbog naše iznenadne posete. Monika, koja jedina hoda, odmah nas vodi do njihove sobe. Za nama brzo puzeći stižu njene sestre. Kraj prozora sobe su tri radna stola, a na drugom kraju školska tabla. Soba je lepo uređena. Kao uostalom i ceo stan.
- To je naša soba i učionica - kaže Monika, a njena majka Olgica dodaje da im je radne stolove takođe obezbedio 'Polet'.
Brzo zauzimaju svoja mesta za radnim stolovima. Dosta su samostalne i čini se da se uspešno bore sa svojim hendikepom. Iz fioka vade sveske, knjige i olovke. Monika na tabli rešava zadatke zaostale od prethodnog dana.
- Iako nam ponekad dolaze drugovi kući, nama nedostaje ona prava škola i druženje - kažu Milica i Milijana.
Čeznu za školom
Majka Olgica kao da im čita misli.
- Njihova najveća želja je, naravno, da mogu da se kreću, ali i da imaju društvo i da idu u školu - kaže ona.
Prva nelagodnost zbog iznenadne posete brzo prestaje. Jedanaestogodišnje Milica, Monika i Milijana kažu da su čule da u njihovoj školi 'Sveti Sava' treba da se otvori posebno odeljenje za decu sa hendikepom.
- Jedva čekamo da krenemo u pravu školu - rekoše gotovo uglas.
Rančiće odskora, pored zdravstvenih problema svojih ćerki, muči još jedan problem. Otac prvih pirotskih trojki stan od 'Poleta' dobio je pre deset godina na korišćenje uz mogućnost otkupa. Stan nije otkupio, a u decembru prošle godine iz 'Poleta', koji je u međuvremenu otišao u stečaj, stiglo je obaveštenje da će, ukoliko do 31. marta ne uplate 540.000 dinara, morati da se isele iz stana.
Brinu šta će biti s njima sutra.
- Da sam imao para, mi bismo sigurno stan otkupili, ali pošto od 'Poleta' nisam dobijao platu, nisam imao od čega. Ostali su mi dužni oko 115.000 dinara za zarade, ali ako računamo i kamatu od 1995. godine, to iznosi oko 800.000 dinara. Međutim, naša potraživanja prema 'Poletu' stopirao je Trgovinski sud u Nišu - priča Ivica koji sada ne radi već se nalazi na Tržištu rada.
Pomoć su potražili u SO Pirot.
Pričaju sasvim otvoreno, ali ne kukaju i ne žale se, već kažu da su svih ovih godina živeli veoma teško, bez gotovo ikakve pomoći sa strane i redovnih primanja, osim što su im ponekad pakete obezbeđivali Centar za socijalni rad i Kolo srpskih sestara, a odskora Udruženje osoba sa hendikepom 'Feniks', koje je obezbedilo hodalicu za Milijanu. Olgica godinama čisti tuđe kuće i pere prozore ne bi li zaradila koji dinar neophodan porodici. Ivica je radio sezonski u građevini, ali je uglavnom, uz starijeg sina Vitomira, koji je sada u vojsci, čuvao ćerke.
Bez socijalne pomoći
- Nemamo prava na socijalnu pomoć jer, zaboga, imamo kola koja se tretiraju kao luksuz, iako ona za nas nisu luksuz već istinska potreba - kaže Olgica.
Olgica odnedavno radi po ugovoru kao čistačica u pirotskoj Narodnoj biblioteci. Nada se stalnom zaposlenju. Žive od njene plate i tuđe nege i pomoći koja mesečno iznosi nešto više od 4.000 dinara.
- Ako opština i otkupi stan i dodeli ga nama na korišćenje, znači da smo opet podstanari koje sutra neka nova vlast može da izbaci napolje. Nadali smo se da će opština nama da kupi stan i da on bude naše vlasništvo. Milijana, Monika i Milica su stalno u stanu kao u nekakvom zatvoru. Suprug ih istina ponekad iznosi napolje, ali samo u retkim prilikama, najčešće kad su bolesne - kaže Olgica.
Na oskudicu su, kaže, već navikli.
- Uprkos besparici trudimo se da im obezbedimo najnosnovnije, ali u mnogim stvarima one oskudevaju. Za svaku Novu godinu Kolo Srpskih sestara, Centar za socijalni rad i škola 'Sveti Sava' obezbede im paketiće. To je za njih velika radost - iskrena je Olgica.
Same spremaju sobu
Dečja soba je i učionica za Moniku, Milijanu i Milicu. Svakog dana njima dolazi patronažna učiteljica. Ranije su ih roditelji vodili i na vežbe kod terapeuta, ali sada sa njima vežbaju u kući.
- Išla sam u bolnicu u tražila fizioterapueta da dolazi kući, ali su mi rekli da moram da platim. Otkuda, pitam - kaže majka Olgica.
Devojčice inače same nameštaju svoje krevete, kupaju se, pomažu i mami u kući.
Rančići su čuli da postoji mogućnost operacije, ali su svesni da su i za to potrebne pare.
- Otkuda nam 2.000 evra za jednu devojčicu - kaže otac Ivica, a Olgica dodaje:
- Milijana je bila prohodala, ali je sada prestala jer smo prekinuli terapiju. Zoran Panić
