Izvor: Politika, 17.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trošadžije
Dvocifrena inflacija u 2007. ni za koga, pa ni za aktuelnu vladu i Narodnu banku Srbije, nije, niti može biti valjan signal naših prošlogodišnjih ekonomskih zbivanja. Naprotiv. Za takav rezultat bi i portiri u NBS i vladi morali da porazmisle o ostavci, a kamoli ljudi od kojih zavisi zdravlje nacionalne valute i domaće ekonomije. Ali, i to je jedan, reklo bi se naš specijalitet – da niko, čak ni moralno, ne zazire od loših makroekonomskih rezultata.
I dok ćemo se sa inflacijom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tokom prvog polugođa opasno nositi, jer će prema svim projekcijama biti iznad deset procenata, da bi, ako i Bog da, tek u drugoj polovini ove godine počela da pada, ekonomisti već sada upozoravaju da nam je od cena, na duži rok, opasniji ogroman trgovinski deficit u razmeni robe i usluga sa svetom. Ni manje ni više, prema poslednjim procenama za 2007, između 6,9 i sedam milijardi evra. Ne dolara. Već evra.
Problem po njima nije toliko u samom iznosu, već u onome što ga je izazvalo, a potom i od mogućih posledica. Uzroci tolikom minusu u našoj spoljnoj trgovini nisu tajna. Izazvala ih je visoka domaća tražnja. Pre svega, neumerenom javnom potrošnjom, a potom i pravom eksplozijom kratkoročnih gotovinskih bankarskih pozajmica i potrošačkih kredita. Pošto naša proizvodnja ni po obimu, niti po asortimanu, dizajnu... ne može da podmiri naše potrošačke apetite, uvoz robe, naročito za široku potrošnju, jedini je lek, ali i veoma unosan posao. Pogotovo uz potcenjen kurs evra.
Svi bismo, makar i s platom od 300 evra, kako reče pre neki dan jedan ozlojeđeni ekonomista, da i po cenu skupog kredita kupimo „plazma” televizor, koji je i u Evropi prestižan uređaj. Trošimo i ono što nemamo. Uz rasipnu državu postali smo i kao građani neumerene trošadžije. To će nam se kad tad osvetiti, upozoravaju ekonomisti, ali ko će još o tome. Idu izbori.
Mnogo toga bi, pa i sama zastrašujuća suma od sedam milijardi evra, izgledalo dosta drugačije da je toliki minus posledica uvoza mašina, opreme, nove tehnologije, sirovina... Kamo sreće. Mogli bismo se nadati povećanoj proizvodnji, većem broju radnih mesta, rastu standarda, osetnijem izvozu, a time i manjem deficitu... Ovako – ne. Proćerdali smo velike, skupe, često i uzajmljene pare kupujući tuđu robu. Od automobila, preko kompjutera i nameštaja do ogromne količine luksuzne i druge robe.
A taj minus nije poklon, već realan dug. On se mora platiti. Za sada, kako stvari stoje, mi ga „peglamo” svakojakim prilivima – od doznaka naših ljudi iz sveta, koje se mere milijardama dolara, preko uvoza kapitala do privatizacionih i ostalih prihoda. I dok su te stavke veće od svih izdataka za trgovinski deficit – mir je u kući.
Ali šta kada rasprodamo celokupno „porodično srebro”, nerobni prilivi opadnu i počnu veće kupovine deviza na tržištu, a s njima skokovi kursa, cena... Sve ono što smo videli i uz jezive muke preživeli tokom poslednje decenije 20. veka.
Valjda nismo toliki baksuzi da država opet ne vidi šta nam se može dogoditi.
Slobodan Kostić
[objavljeno: 17/01/2008]
