Izvor: Večernje novosti, 05.Apr.2014, 22:58   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Trobojka mladima na - srcu!

ZNATE li šta je prvo uradio Nil Armstrong pošto je zakoračio na Mesec i izgovorio čuvenu rečenicu o važnosti tih koraka za čovečanstvo? Postavio je američku zastavu na Mesečevo tlo i poslao jasne poruke: pokazao je dominantnost svoje zemlje u odnosu na druge i na neki način "obeležio teritoriju". I zaista, kada je reč o državnim simbolima, stručnjaci potvrđuju da su isticanje zastave i grba, kao i intoniranje i pevanje himne, zapravo suštinski znak identifikacije i pripadnosti. To >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << se, kažu, najbolje vidi na sportskim takmičenjima, ali i u tradiciji nekih država čiji građani u svojim dvorištima, za vreme praznika ili čak svakodnevno, na jarbolima ističu državne zastave. Državni simboli naše zemlje uređeni su Zakonom o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije, koji je Narodna skupština usvojila 2009. godine. Grbom, zastavom i himnom Republike Srbije, piše u Zakonu, "predstavlja se Republika Srbija i izražava pripadnost Republici Srbiji". Osim toga, utvrđena su i pravila i ograničenja o isticanju i upotrebi državnih simbola i propisane kazne za nepoštovanje. Teoretski je, dakle, sve na svom mestu, u praksi je, međutim, malo drugačije. Zastave, kao najčešće isticanog državnog simbola, često nema na mestima gde bi trebalo da bude, čak ni za vreme državnih praznika. Ako je istaknuta, dešava se da je prljava ili pocepana, a javnost još nije saznala da je zbog toga neko kažnjen. U zvaničnom refrenu himne: "Bože spasi, Bože hrani srpske zemlje, srpski rod", umesto "zemlje" često se peva "kralja". Nije zanemarljiv ni broj onih kojima je još "na srcu" bivša jugoslovenska "Hej Sloveni".SLOVO ZAKONA PO Zakonu iz 2009. godine, "grb Republike Srbije jeste grb utvrđen Zakonom o grbu Kraljevine Srbije od 16. juna 1882. godine i koristi se kao veliki grb i kao mali grb; zastava Republike Srbije postoji i koristi se kao državna zastava i kao narodna zastava, sa razmerama 3:2 (dužina prema visini); standardna je državna zastava kvadratnog oblika koju koriste predsednik Republike i predsednik Narodne skupštine. Himna Republike Srbije jeste svečana pesma 'Bože pravde' Jovana Đorđevića, na muziku Davorina Jenka". Inače, državna zastava je sa grbom, a narodna je samo trobojka. Uzme li se u obzir da, kada je reč o grbu, Vladina komisija još nije završila grafičko rešenje za vraćanje dvoglavog orla iz 1882. godine, onda se nameće niz pitanja: koliko se srpski državni simboli poštuju u samoj Srbiji, koliko su zaživeli u narodu, da li ih se stidimo, da li se njihovo isticanje izjednačava sa nacionalizmom, ali i kako ih doživljavaju pripadnici nacionalnih manjina? Profesor Slobodan Antonić, sociolog i politikolog, smatra da je u Srbiji slabo razvijena kultura poštovanja državnih i nacionalnih znamenja, iako je sastavni deo lične kulture identiteta. - Deo naše uticajne kulturne elite, nažalost, proglasio je "smrt identiteta". Za njih je svako isticanje bilo kog elementa srpskog državnog ili nacionalnog identiteta "retrogradno" i "nacionalističko". Da nije sportskih manifestacija, gde se mora svirati himna i podići zastava, naša deca praktično ne bi ni znala kako nam izgledaju državni simboli - kaže Antonić. On podseća i da u drugim zemljama nastava započinje himnom i podizanjem zastave, a da za praznike, građani državnim zastavama ukrašavaju svoje balkone ili prozore. - U Srbiji bi naši "drugosrbijanski" kulturni snobovi to odmah proglasili nacionalizmom. Ali ko ne poštuje sebe, ne može očekivati ni da ga drugi poštuje. Da Srbi više drže do svojih znamenja, te simbole bi svakako više poštovale i naše nacionalne manjine. No, deo Srba ima problem sa identitetom, jer sebe smatra nekakvim "građanima regiona" ili "eks-Jugoslovenima". Neki od njih su čak razvili pravi autošovinizam, pa mrze da uopšte vide srpsku trobojku, da čuju srpsku himnu, pa čak i da čuju sam pridev "srpski". Jer, umesto da kažu "srpsko društvo" oni će uvek reći "društvo Srbije" ili, u najboljem slučaju, "srbijansko društvo". Ta vrsta zagriženosti je zaista žalosna, ali daje ton uticajnijem delu naše javnosti - veli Antonić. Građanima, pak, poručuje da "ne bi trebalo da se obaziru na te snobove, nego da slušaju svoje srce". A upravo to, kaže, rade mladi, "kada spontano i mnogo slobodnije od starijih, ističu znamenja svog identiteta". Istoričar Čedomir Antić, međutim, tvrdi da su građani neočekivano snažno privrženi državnim znamenjima, jer sve do 2003. kod nas nije postojala obaveza isticanja državne zastave na državnim zgradama, a uvedena je uredbom u vreme vanrednog stanja posle atentata na Zorana Đinđića. - Odnos prema državnim znamenjima može se posmatrati sa stanovništa građana i političkih elita. Odnos velike većine građana prema zastavi je izuzetno dobar. Kada je politička elita 2004. i Ustavom iz 2006. godine konačno prekinula sa lutanjem, mimikrijom i travestijom, narod je prihvatio državnu zastavu kao svoju, pa se danas na privatnim proslavama i svadbama vijore državne, a ne narodne zastave - kaže Antić. On, takođe, smatra da u narodu ne postoje nezvanični simboli koji su, možda, prihvaćeniji od zvaničnih. Sve stranke su, podseća, prihvatile tradicionalnu zastavu i grb Srbije. Himna je, kaže, takođe opšteprihvaćena, iako ima političara i intelektualaca koji bi voleli da čuju "Vostani Serbije" ili "Marš na Drinu", ali "Bože pravde" je utemeljenija, prihvaćenija i prava je himna. - Kada je reč o odnosu nacionalnih manjina prema znamenjima Srbije, teza da ih teško i nerado prihvataju ili uopšte ne prihvataju je - politizacija! Srbija je dala prava nacionalnim manjinama koja Srbi nigde, osim u Republici Srpskoj, ne uživaju. Uostalom, manjine su u većoj meri odbacile neautentičnu i sramotnu zastavu Vojvodine nego državna znamenja Srbije - poručuje Antić. Dok se teoretičari i analitičari prepucavaju u kojoj meri su znamenja Srbije prihvaćena, svakodnevnica pokazuje nešto drugo. U prodavnici "Jarboli i zastave" posla uvek ima, kao i mušterija. Jer, ne kupuju se samo zastave, znamenja Srbije krase i druge proizvode, kao što su šalovi, majice, torbe... na kojima su odštampani. - Oni koji kod nas kupuju zastave i grbove Srbije čine to sa posebnim uvažavanjem - kaže Stevka Kojić, prodavac preduzeća "Jarboli i zastave" (nekada "Radna žena") u Beogradu. - Najčešće mušterije su državna i javna preduzeća, ambasade, naši iz rasejanja, folklorni ansambli, navijači, sportisti, svatovi i, što me poslednjih godina posebno raduje - mladi! Naša znamenja kupuju i mnogobrojna privatna preduzeća da bi ih istakla u svojim službenim prostorijama. Osim toga, naše zastavice sve češće kupuju i ugostitelji, pa ih zajedno sa zastavicama zemalja iz kojih im dolaze gosti, stavljaju na stolove u restoranima ili sobama u hotelima. SATEN I SINTETIKA U PRODAVNICI preduzeća "Jarboli i zastave" u Beogradu lepotom plene i posebno blistaju najkvalitetnije satenske zastave Srbije sa resama. Biraju ih oni koji ih kupuju kao suvenir, zatim, navijači, sportisti i, naravno, naši ljudi koji rade i žive u inostranstvu. Druge, providne, šupljikave od sintetike kupuju se, pak, za državne i javne ustanove, jer stoje napolju. Koja će biti odabrana zavisi od jarbola ili držača na koji se stavlja. Važno je, otkriva nam prodavačica Stevka Kojić, da boje budu postojane pri svim vremenskim uslovima. To se postiže posebnim načinom proizvodnje. Takođe, važno je i da se za vetrovita mesta odaberu materijali sa većim šupljinama. Zbog poštovanja zastave kupci, naglašavaju u ovoj trgovini, uvek traže i uputstva za održavanje.

Nastavak na Večernje novosti...