Izvor: Politika, 11.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trka koja se ne dobija
Ako se Evropska unija gradi samo, ili prevashodno, na ekonomskom računu i interesu, perspektivi tehnološkog carstva i etici kvantiteta – onda je to veoma štura zamisao i vrlo uska budućnost. U ostvarenju projekta te unije, svi su izgledi da, kako stvari sada stoje, upravo to preovlađuje. Evropa sve više poprima žig interesa megakorporativnog kapitala i neoliberalizma kao njegove završne ideološke forme. Pri tom se ne sme zaboraviti da ona nikada nije bila, niti je sada, samo Evropa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << logosa i racija nego i Evropa nasilja, ognja, mača i krvoprolića. Pitanje je koja je od njih jača. Istorija nije tek puka prošlost. Ona se i živi, često u podzemnim tokovima društvenih zbivanja.
Svakako, buduća Evropa ne sme se oglušiti o imperative koje nameće surova borba za tržište, za ekonomsku efikasnost i stalne tehnološke inovacije. Povratak nekom nevinom stanju pastoralne harmonije predindustrijskog društva čista je zabluda. Takvih stanja nije bilo, niti će ih biti. Mora se biti svestan da razvoj modernih proizvodnih snaga ima svoju cenu. Ali je pitanje kolika je ona i u čemu se sastoji. Nasuprot uvreženoj pretpostavci da ekonomija mora biti ahumana, neophodno je braniti stav da ona ne bi smela biti u raskoraku s osnovnim principima humanizma, da njena efikasnost nije cilj nego sredstvo za puniji ljudski život. Ako Evropa ne pokaže svoju nadmoć u kvalitetu života, u traganju za novim osnovama društvene konstitucije, koje su neodvojive od veće slobode, pravednosti, solidarnosti i ravnopravnosti među ljudima, njihove autonomije i dostojanstva, oslanjajući se na ono najbolje u njenom duhovno-praktičkom nasleđu, onda ona mora da trči na već poznatoj istorijskoj stazi, bez izgleda da tu trku dobije. Da trči u zatvorenom istorijskom horizontu.
Nema progresivne integracije Evrope bez njene duhovne dimenzije. Velika je zabluda da takvu integraciju čine same po sebi tehnologija, ekonomija i nadnacionalne političke institucije. Moramo se zamisliti nad činjenicom da je 2000. godine u svetu bilo 207 država, a pre nekoliko decenija 150. Predviđa se da će ih 2025. biti 800 (!), dakle, bezmalo četiri puta više nego doskora. Nije Evropska unija samim svojim postojanjem osigurana od moguće dezintegracije, pored ostalog i zato što ne postoji nešto poput evropskog patriotizma. Sasvim je sigurno da taj, očito svetski proces usitnjavanja država i razmaha separatizma, ima i svoje moćne istorijsko-kulturne odrednice, da je uslovljen i nedostatkom čvršćih duhovnih veza između ljudi različitih nacionalnosti, jezičkih, verskih i rasnih pripadnosti, ali i prinudnim integracijama. Povezivanje sveta putem globalizacije samo je jedna od komponenti svetskih zbivanja i nije predodređeno da će biti dominantno i usled toga što se velikim delom ostvaruje kao potčinjavanje i porobljavanje slabijih država i naroda od onih najjačih i planetarnih korporacija. U svakom slučaju dezintegracija država ne može se razumeti u ključu "balkanizacije", shvaćene kao lokaltribalistička pojava i svetsko strašilo.
U tom kontekstu, moraju se istovremeno postaviti dva pitanja podjednake važnosti: šta će biti za nekoliko decenija sa srpskim narodom, i uopšte, sa svim građanima Srbije, ako ona ne uđe u Evropsku uniju, ali i šta će biti s njima ako u nju uđe, s obzirom na mogućnosti raspada te Unije, njenog pretvaranja u kontinentalnu naddržavu, kao i dugog pretrajavanja u međustanju krize identiteta i neophodnih unutrašnjih veza, što je, možda, najverovatnije. Kada je o srpskom narodu reč, ta pitanja višestruko dobijaju na značaju ako se ima na umu da ga često obeležava verovanje u istorijske spasitelje i čudotvorne izlaze iz teških društvenih kriza koje prete katastrofom, a nakon razočaranja u fatalističku veru, natopljenu neutemeljenim optimizmom – dugotrajna rezignacija, banalizacija harizme i njeno srozavanje u blato.
U temelju krize, posustalosti i istorijskog zamora današnje Evrope, ali i zapadne civilizacije u celosti, nije ekonomsko-razvojna kriza nego prvenstveno kriza vrednosti. Bez kulturno-duhovnog preobražaja nema ni onog socijalnog i političkog. Sve dok je profit vrhunska vrednost, a novac i stvari bivaju samo svrha, nije moguće probiti zatvoreni krug istorije kao proizvodnje sve više istog, nasilja i egzistencijalne praznine koja se popunjava surogatima smisla. I sve dotle će Evropa i njeno osiljeno čedo – Sjedinjene Američke Države, kao i njihove imitacije širom sveta, biti zastareli likovi istorije, i pored sve njihove moći.
Sociolog, naučni savetnik
[objavljeno: ]
