Izvor: Politika, 08.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trideset na jednoga
Miroslava Radića, koji je u vreme napada na Vukovar bio kapetan JNA i komandir pešadijske čete Prvog bataljona Prve gardijske mehanizovane brigade, tužilaštvo je optužilo da je lično učestvovao u odabiru oko 400 ljudi nesrpske nacionalnosti, koji su iz vukovarske bolnice izvedeni 20. novembra 1991, iako je znao da će biti pobijeni. Tužilaštvo je na klupu za svedoke izvelo tridesetak ljudi čiji je identitet ostao sakriven od javnosti. Neki od njih su učestvovali u zločinu na Ovčari >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u jedinicama teritorijalne odbrane, a svedočili su, po svemu što se zna, u zamenu za imunitet od krivičnog gonjenja; barem jedan je bio novinar iz Srbije, a ostali su bili hrvatski vojnici i civili.
U delu presude koji se odnosi na Miroslava Radića, tačka 331. piše da su dva svedoka tvrdila da je Radić u bolnici bio 18. novembra. Jedan je hrvatski hirurg dr Juraj Njavro, a drugi je zaštićeni svedok P016, a sudije ni jednom ni drugom nisu poklonile poverenje. U svedočenju je Njavra tvrdio da mu se kapetan JNA, koji je 18. novembra ušao u bolnicu, predstavio kao Miroslav Radić, kao i da se taj isti kapetan vratio sutradan i saopštio mu da su pacijenti prethodnog dana maltretirani "po naređenju mog komandanta, majora Šljivančanina".
Sudije su, poredeći dokaze i iskaze drugih svedoka, utvrdile da Radić 18. novembra nije mogao biti u bolnici, a ustanovile su i da je Njavro, u knjizi koju je napisao ranih devedesetih o događajima u Vukovaru, kapetana identifikovao kao "izvesnog Samardžića". Kada mu je ta okolnost predočena, Njavro je tvrdio da je urednik knjige svojevoljno izmenio ime kapetana Radića u Samardžić, što sudije nisu smatrale naročito uverljivim.
Sudije su odbacile i delove svedočenja zaštićenog svedoka P022, koji je priznao da je ubio barem tri hrvatska ratna zarobljenika posle zauzimanja Vukovara i da je na beogradskom suđenju za zločine na Ovčari 2004. godine dobio status svedoka saradnika i tako izbegao krivično gonjenje. Haške sudije su zaključile da P022 govori istinu o svom učešću u zločinima, ali i da je po svoj prilici menjao svoje iskaze da bi dobio status svedoka saradnika. Drugim rečima, sudije veruju da je P022 odlučio da lažno tereti druge, poput Radića, da bi u zamenu za to u Hagu ili u Beogradu isposlovao imunitet za sebe. Svi njegovi iskazi dati u Novom Sadu, Beogradu i u Hagu međusobno su potpuno kontradiktorni i sudije su zaključile da je reč o neverodostojnom svedoku kad je Miroslav Radić u pitanju.
Stvar postaje zanimljivija kada se, u nastavku presude, ispostavi da sudije, koje nisu poverovale u Radićevu krivicu, takođe nisu poverovale ni u Radićev alibi (da su on i još dvojica svedoka uveče 20. novembra, kada su na Ovčari poubijani zarobljenici, bili na celonoćnoj večerinki). Priča o večeri, koje su se u detalje odjednom setila trojica ljudi, delovala im je isfabrikovano. U tom smislu se može reći da su sudije, u tom delu dokaznog materijala, i Radića uvrstile u spisak lažljivih svedoka.
Zatim dolazimo do najzanimljivijeg dela presude kad je o neverodostojnim svedočenjima reč. Naime, izvesni P002, svedok koji je uživao najveće mere zaštite (pojavio se samo na zatvorenoj sednici sudskog veća, za razliku od većine zaštićenih svedoka čiji lik i glas su skremblovani, odnosno kompjuterski menjani kako ih niko ne bi mogao prepoznati ni u elektronskoj dokumentaciji sa suđenja) tvrdio je da je Miroslav Radić ujutro 21. novembra znao za zločine na Ovčari. (Da je ta informacija dokazana mogla je Radića ozbiljno da tereti po komandnoj odgovornosti: dakle, znao za zločine, a nije učinio ništa da kazni počinioce.)
P002 bio je novinar iz Srbije na zadatku u Vukovaru koji je od izvesne Dragice (Dace) iz Teritorijalne odbrane, i od jednog čoveka iz Smedereva, saznao za ubistva na Ovčari, u kojim su njih dvoje navodno učestvovali. On tvrdi da je prišao Radiću da mu ovaj potvrdi ta saznanja, i da mu je Radić navodno odgovorio: "Bojim se da će biti osvete". Sudije su ovo svedočenje odbacile, jer Tužilaštvo nije moglo da predoči članak u kom je P002, navodno, objavio da se sa Radićem sreo 21. novembra, a sudije su saznale da ni list za koji je iz Vukovara izveštavao P002, niti bilo koji drugi, nije tih dana objavio ništa o događajima na Ovčari. Pitanje kredibiliteta P002 bilo je važno za sud jer je reč o čoveku koji je, kako se vidi iz do sada objavljenih spisa suda u Hagu, u nekoliko navrata davao izjave haškom tužilaštvu, koji je februara 2000. dao izjavu Vojnom sudu u Beogradu i koji je svedočio na suđenju za Ovčaru u Beogradu 2004. godine. Reč je o novinaru koji je 1991. godine boravio u Vukovaru i okolini od septembra do 23. novembra, i koji je sačuvao svoju novinarsku beležnicu, to jest rokovnik sa kalendarom iz tog perioda. Ispostavilo se, međutim, da je reč o vrlo nepouzdanom dokumentu jer datumi u rokovniku ne odgovaraju događajima koji su se desili, što je P002 objašnjavao time da je on jednostavno upisivao podatke na slobodnoj stranici, ne osvrćući se na datume. Sudije tvrde da je rezultat haotičan. Na primer, svedok je tvrdio da je podatke o dolasku Vojislava Šešelja u Vukovar zapisivao na licu mesta 13. novembra, dok je događaj trajao, kao i da je razgovor sa Dragicom 21. novembra s mesta zapisao. Sudije su, međutim, zaključile na osnovu ispitivanja svedoka da je poneku rečenicu naknadno dodavao, da mu je bio običaj da naknadno upisuje nove činjenice i da ni sam ne zna kada je zapravo koju belešku uneo. "Nije bio siguran" čak ni u to da nije nešto dodavao i posle povratka u Beograd sa fronta. Sudije smatraju da je to važno pitanje, jer je svedok bio u prilici da naknadno sazna mnoge detalje od učesnika događaja, a sve to posle novembra 1991. Nepoverenje sudija izazvalo je i to što je svedok tvrdio da je u beležnici stavljao znake navoda kada je hteo da bude precizan, ali kasnije se ispostavilo da je menjao čak i ono što je bilo pod navodnicima.
Zabrinulo ih je i to što je svedok tvrdio da svedoči isključivo na osnovu beležaka sa lica mesta, da bi se onda ispostavilo da je svedočio i o događajima (koji uključuju Šešelja i Radića) kojih uopšte nema u beležnici. Konačno, sudije nisu mogle biti sigurne ni u to da je svedok uopšte bio u Vukovaru u periodu od 18. do 21. novembra. Neke beleške ukazuju da je zapravo bio drugde, a on sam "nije mogao da se seti" ni gde je spavao, ni šta je radio kada je Vukovar pao 18. novembra.
Sudije su zaključile:
– Jasno je da je sećanje P002 na događaje nepotpuno i u neku ruku konfuzno, a u nekim stvarima se ne može zaključiti da li se njegovo sadašnje svedočenje zasniva na sećanju, na novijim beleškama ili, možda i nesvesno, na informacijama iz druge ruke do kojih je P002 došao u neko kasnije vreme, iz nepoznatih izvora. U takvim uslovima ne može biti sigurnosti u pogledu tačnosti većine onoga o čemu je govorio.
U zaključnim razmatranjima sudije su o Radiću iznele sledeće sudove: bio je najbolje obučeni oficir u svojoj brigadi, završio je vojnu akademiju, uživao je autoritet među borcima, smatran je profesionalnim i disciplinovanim, bio je fizički veoma spreman i lično hrabar. Jednom prilikom je, za kaznu zbog pića i pljačke, razoružao između sto i sto pedeset dobrovoljaca.
[objavljeno: ]
