Izvor: Glas javnosti, 26.Jan.2009, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri raspoloženja
Kad bi neko onako istinito, čista srca, pošteno i otvoreno, ne štedeći nikoga čak ni sebe, počeo da mi priča o čemu se stvarno radi, ne bih mu verovao i zamolio bi ga da sve što ima kaže nekom drugom. Kad bi neko drugi, požrtvovano, zbog bolje budućnosti, zbog dobrog života odmah i sad, uzevši u obzir bednu situaciju u kojoj se Srbija nalazi, dokazujući mi da je evropski put Srbije alternativa bez alternative, pokušao da me uveri da će, čim ispuni svoje međunarodne obaveze prema >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Hagu, Srbija živnuti, i da će je, makar kao daleku i siromašnu rođaku; Evropa prihvatiti, zamolio bih ga da to priča nekom drugom, jer me te toliko puta ponovljena priča, baca u depresiju. Kad me neko, onako izdaleka, otmeno i bečki, vašingtonski, londonski, bečki, rimski ili bonski, uveravao da se Brozova Jugoslavija raspala krivicom miloševićevski raspoložene Srbije, jer bi, inače, da nije bilo Miloševića, Jugoslavija pretrajala, ne bih mu, kao nekada, gorljivo dokazivao da jedino Srbi nisu imali nikakvog interesa da se Jugoslavija raspadne; samo bih odmahnuo rukom! Kad bi neko pokušao da me prisili da pročitam Vorenove ili Ovenove memoare, ili ne daj Bože ono što piše neka srpska olbrajtovica, ili ahtisarijevac, molio bih neku blažu kaznu, pa makar bila i smrtna.
Nisam svaki dan tako gorko raspoložen.
Ponekad, braneći se od života opasnog po život, pribegavam svakojakim trikovima. Alo, kaže neko, alo, kažem nekom. I nađemo se negde. Onako prijateljski, uz piće. Moj prijatelj kaže koliko mu je teško, ja mu poveravam koliko sam sluđen, i da nam bude lakše, pozovemo nekoliko ljudi kojima je teže nego nama. I eto razgovora. Ko njima veruje, pita čovek. Ne raspitujemo se ko su oni, čini nam se da svi to znamo; niko im ne veruje, kažemo složno. Oni rade ono što im oni kažu, kaže neko. Niko ne pita ko su oni koji kažu onima šta da rade, svi znamo na koga mislimo. Očin bi se oni zajebavali sa Vojvodinom da im negde nije rečeno da se zajebavaju sa Vojvodinom, kaže jedan Vojvođanin. Nije nam potrebno nijedno ime da kažemo čoveku koliko je u pravu. Svi znamo ko se zajebava sa Vojvodinom i znamo da mu je negde rečno da se zajebava sa Vojvodinom. A zašto se to baš nama događa? Nezgodno pitanje, svaki bi se čovek pomučio da nađe odgovor na tako teško pitanje. Odgovor na to pitanje za nas je sitnica. Nama se sve to događa zato što smo takvi. Kakvi smo. Nikakvi, kaže društvance.
Ali, nismo svaki dan tako loše raspoloženi.
Alo, kaže on, alo, kažem ja. I nađemo se na razgovoru, onako uz piće. Pozovemo isto društvance, ali vodimo drugačije razgovore. O čemu drugom nego o precima! Matori smo ljudi, uglavnom dvostruka siročad, a dedovi su nam upokojeni. Ej, to su bili ljudi, to je bio narod, kažemo. Naši dedovi su bili bolji od nas, kaže neko. Niko ne glasa protiv, nema ni uzdržanih. I naši očevi su bili bolji od nas, kaže neko. Jesu, nego šta su. Oni su imali kakvu-takvu prošlost, a pogledaj kakva im je budućnost. Kakva? Nikakva. Mi smo njihova budućnost. Smračimo se, malčice nas je stid što smo ovakva budućnost. Mi smo, kaže neko, dovde stigli zato što je svaki od nas nosio, kako je znao i umeo, parčence prošlosti. I šta sad da radimo. Nagovaraju nas da zaboravimo prošlost, razgovore o istoriji i precima. Glupa ideja. Zašto je baš nama određeno da budemo jedini narod na svetu koji će u budućnost krenuti bez prošlosti. Zato što smo takvi. Kakvi smo. Nikakvi. Šta da se radi? Hajde da prošvercujemo u budućnost neko parčence prošlosti. Valja se. Kad nas ne bude bilo, znaće se da smo nekad bili.
