Izvor: Vesti-online.com, 23.Avg.2018, 18:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Tri radosti za Acu

Već više od decenije, samohranu majku Ljiljanu Čolić (65) iz Ljubesela kod Topole i njenog sina Aleksandra, obolelog od ubrzanog starenja mozga, život često baca na kolena. I da nije ljudi velikog srca da olakšaju životne teskobe koje pritiskaju Čoliće, teško da bi opstali.

Znajući dobro da ih nevolje ne zaobilaze, kao i to da nemaju nikog svog ko bi mogao da im pomogne, to se naša plemenita čitateljka Vesna Milenković iz Beča, po dolasku u otadžbinu, zaputila na >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << njihov kućni prag sa jedinom željom - da im pomogne.

Celodnevno druženje završilo se u suzama i zagrljajima, koje Čolići neće moći da zaborave.

- Taj dan pamtićemo dokle god smo živi. Da nam je došao u posetu neko ko nam je rod, ne bismo se tako osećali. Vesna nam je stigla poput melema jer je to žena koja se tako lako utisne u dušu. Jednostavna i prijatna, da mi je teško i da opišem. Aca i ja ćemo danima pričati o njoj i svemu što je za nas tog dana učinila. U posetu nije došla praznih ruku. Naprotiv. Prvo me je povela da bi Aci kupila sve što mu od odeće treba.

Nije žalila ni štedela, a onda je rekla: "Sad da odabereš i nešto za sebe, Ljiljo." Nisam htela da prihvatim. Rekla sam da je više nego dovoljno to što je kupila Aci, ali nije odustala. Tako sam i ja dobila nešto od odeće i obuće. Na naše opšte zaprepašćenje, to nije bilo sve, jer nam je predala i dve kutije leka coenzym Q10 za Acu, pri tome obezbedila i ručak za nas tog dana. Kad je došlo vreme rastanku, još nam je darovala 250 evra. Suze su krenule same od sebe. I sada sam na ivici da zaplačem kad na to pomislim - u dahu nam je ispričala Ljiljana Čolić (65).

U nastavku razgovora sa njom saznali smo da to nije jedino lepo što im se proteklih dana dogodilo jer je još dobrih duša mislilo na njih. Reč je o Draganu Mirkoviću iz Minstera, koji je za Acu poslao dve kutije coenzdžm-a, ali i humanoj Dani Vacev iz Minhena, rodom iz Dimitrovgrada, koji su godinama unazad uz Čoliće.

- Pored predivnog Dragana koji ne propušta priliku da Aci obezbedi lekove, Danine isto toliko dobre ćerke Dijana i Manuela su nam po dolasku u otadžbinu donele, takođe, dve kutije coenzdžma od po 120 tableta i kafu. Iskreno govoreći, ne znam šta bismo radili bez ovako dobrih ljudi.

Svaki put kad nam stigne pomoć, meni krenu suze i teško ih zaustavljam. Ni sama ne znam kako da se zahvalim na takvoj dobroti. Po ko zna koji put spas nam stiže i to u najtežim momentima, kad smo na ivici snage, bez lekova i sredstava za život. Mogu samo da im se zahvalim do neba i nazad. Želim im da ih Bog čuva i da im podari sreću, zdravlje i svaku blagodat. Ništa manje nisu zaslužili - rekla je Ljiljana.

Aleksandar Čolić je do svoje 24. godine živeo sasvim običnim i mirnim životom. Želeo je da radi, zasnuje porodicu, ali je igra sudbine odlučila drugačije.

U decembru 1999. godine primetio je prve tegobe, pa je ustanovljeno ubrzano starenje mozga, zbog čega je sada u dotrajalim invalidskim kolicima i teško da može samostalno da se hrani. Kako nesreća nikada ne ide sama, to je i teška materijalna situacija dodatno otežavala Ljiljani brigu o sinu.

- Teško je postići sve kada imaš malo. Zato nam pomoć Vesne, Dragana i Dane, članova Udruženja srpske bratske pomoći iz Kanade, ali i mnogih drugih dobrih ljudi dođe kao spas sa neba. Nikada nećemo moći dovoljno da im se zahvalimo - istakla je Ljiljana Čolić.

Nastavak na Vesti-online.com...