Izvor: Blic, 11.Avg.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri prsta na čelo
Kamera je snimala nekako iz nezgodnog ugla. Četiri milijarde gledalaca svečanog otvaranja Olimpijskih igara u Pekingu, u onih četiri sekunde koliko je zumirano ka tribinima tokom defilea sportista Srbije, nije baš bilo sigurno ko je tu predsednik Srbije jer zbog ugla kamere, Vuk Jeremić je bio malčice više u prvom planu. Ali, ne budimo sitničavi. Predsednik je bio tu, s podignuta tri prsta s obe ruke i što bi rekla moja komšinica - bio je najlepši.
Nesumnjivo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je da zbog ovakvih gestova raste popularnost Borisa Tadića. A nije i da se neki važni poslovi ne mogu pri tom obaviti. Srbija ima dinamičnog i modernog predsednika. On sasvim sigurno stiče i jasan vizuelni i politički identitet u okrutnom svetu globalne televizijske raspodele sekundi, a odlazak u Peking vredniji je za imidž Srbije i višestruko jeftiniji od one zlosrećne reklame na CNN-u sa sve rumunskim manastirima, umontiranim greškom u televizijski spot.
Ali, domaća scena je nemilosrdna. Objavljuju se naručene računice koliko to nas košta i ko je sve u „Tadićevoj sviti", a opozicija samo što nije izgovorila: „Baba se češlja dok selo gori", najavljujući vruću jesen, čim, što reče Velja Ilić, prođu godišnji odmori.
I bez ove olimpijske turneje, jasno je svima da će se oštrica napada opozicije na one koji su na vlasti voditi preko lika i dela Borisa Tadića. U nekom idealnom svetu politički korektnog ustrojstva predsednik republike bi trebalo da bude taj koji u javnim poslovima predstavlja faktor prevazilaženja sporova između vlasti i opozicije.
Pošto je ovo što imamo u Srbiji daleko od idealnog sveta, pa i elementarne političke korektnosti, oštrica napada uperena je ka Tadiću kao simbolu novouspostavljene vlasti s jasnom porukom onih koji tu novu vlast napadaju da ne računaju s mogućnom pomiriteljskom i posredničkom ulogom predsednika države i da im je stalo tek do rata koji vodi ka političkom istrebljenju.
Neko će reći da im taktika nije baš pametna jer atakuju na nosioca one političke funkcije koji je do nje došao direktno, izbornim raspitivanjem o opštenarodnoj volji, ali će oprezniji analitičari ukazati da je sveto trojstvo Tadićeve vlasti, tri prsta na kojima počiva stabilnost izvršne vlasti, daleko od poželjnog sklada.
Kao prvo, on je bio nosilac liste „Za evropsku Srbiju" u kojoj je okupio desetak, ruku na srce, vrlo raznorodnih partija. Kao stranački lider, Tadić u Skupštini Srbije ima samo 59 poslanika, a, treće, kao autoritet vladajuće koalicije suočen je sa postojanjem čak pet poslaničkih klubova. Sve to diktira iscrpljujuće posredovanje i kompromiserstvo unutar vladajuće strukture, pa je pitanje koliki je Tadićev kapacitet i manevarski prostor za silu kohezije na relaciji vlast-opozicija.
Olimpijske igre čekaju Borisa Tadića tek kad se vrati u Beograd.
