Izvor: Blic, 21.Apr.2010, 01:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri dana vožnje do Marseja
Put vozom vodio je preko Zagreba, Ljubljane, Švarcaha, Insbruka, Ciriha i Ženeve do Marseja, gde su se naši fudbaleri ukrcali na brod „Florida“.
Fudbaleri nisu bili sami u vozu. Grupa oduševljenih navijača ispratila ih je do Zemuna i Batajnice, posebno članovi SK Železničar. Hodnici su bili prepuni, a u vagon-restoranu jedan navijač priredio je pravi mali banket. Rastanak u Batajnici sa „urugvajcima" prošao je u sjajnoj atmosferi. Kad su ostali sami, dr Mihailo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Andrejević je okupio igrače i održao govor o teškoćama i važnosti dalekog puta, o dužnostima koje kao igrači i izabrani sportisti Jugoslavije imaju svi članovi ekspedicije, o neophodnoj disciplini, o zdravlju... Fudbaleri su slušali ozbiljnih lica, i sami svesni da su na posebnom zadatku i da se od njih u zemlji mnogo očekuje. Sedeći zavaljeni u udobnim sedištima, ubrzo su zadremali, umorni od svega što se poslednjih dana zbivalo.
U novinama koje su kupili u Zagrebu ne nalaze ništa o učešću Jugoslavije u Montevideu. Jedina vest u vezi sa predstojećim takmičenjem bila je izjava jednog zagrebačkog fudbalskog radnika koji je rekao i ostao živ:
„Mi vodimo računa o zdravlju naših igrača i ne dozvoljavamo im da putuju u Montevideo, u avanturu koja i njihove živote može dovesti u pitanje. Oni će tamo gladovati i mi žalimo sve one koji su pošli na ovaj put preko mora", pisalo je u novinama.
U Ljubljani su ih dočekali predstavnici tamošnjeg podsaveza, poželevši srećan put. Bora Jovanović je u svoj blok upisivao sve što mu se činilo zanimljivim, a sa usputnih stanica slao je depeše svojoj redakciji. Kosta Hadži je čuvanje srebrne kutije sa grudom zemlje shvatio kao ozbiljan i delikatan zadatak i svaki čas je proveravao da li je kutijica na svom mestu, u džepu prsluka, tamo gde se obično drži sat... Gotovo svaki razgovor završavao je filosofskom, tipično prečanskom rečenicom: „No, i to je život", što su igrači prihvatili kao lajtmotiv i na sve strane, u svakoj prilici i uprkos ljutnji autora, čulo se „No, i to je život"...
Igrači su se posle prve noći u vozu rano probudili, razgibavali se po hodnicima i raspitivali kad će doručak.
U Insbruku je bila duža pauza, voz za Ženevu čekao se više od pet sati. Obilazak grada, šetnja, pa večera u jednoj bašti. U 00.35 krenuo je voz za Cirih, igrači su ubrzo bili u dubokom snu jer su im austrijski železničari omogućili da budu po dvojica u kupeu prve klase, pa su mogli i da legnu. U Cirih se stiglo u 7.30, bez čekanja promenjen je voz za Ženevu.
Ekipu su u Ženevi sačekali predstavnici francuske kompanije čijim brodom Jugoslavija putuje za Montevideo, agent g. Heneberg i službenik Benjaminović, naš čovek rodom iz Osijeka. Oni obaveštavaju rukovodstvo da brod „Florida" stiže iz Đenove 20. juna ujutro i da će se ukrcavanje obaviti rano po podne.
Granica između Švajcarske i Francuske nije postojala, voz je iz jedne u drugu zemlju projurio brzinom od 85 km na sat i počeo da se spušta ka Marseju. U poslednju stanicu prve etape ekspedicija je stigla u 23.10. Na stanici su čekali Ivica Bek, Bane Sekulić, Ljubiša Stefanović i Ferante Kolnago. Nastalo je opšte grljenje i ljubljenje, prvo po klupskoj liniji, plavi sa plavima, a crveni sa crvenima. Najzadovoljniji je bio Boško Simonović jer su mu naši Francuzi saopštili da su spremni za put. Bek i Stefanović imaju dozvole, Bane Sekulić je prešao u Švajcarsku, novi klub mu neće praviti probleme, dozvola stiže u toku dana. Jedino Kolnago kaže da je ozbiljnije povređen, ima teže istegnuće mišića lista, vidno hramlje. Svima je žao, ali je povreda olakšala posao saveznom kapitenu jer bi jednog igrača morao da žrtvuje.
Autobus čeka naše igrače i vozi ih preko glavnog bulevara Kanobjer pred luksuzni hotel „Viktorija", gde su prenoćili. Sutradan, 20. juna, predstojalo je ukrcavanje na brod i polazak za Montevideo.
Od sirotišta do Montevidea
Milovan Jakšić Jakša (21. 9. 1909, Kolašin - 25. 12. 1953, Aleksandrija, Egipat), golman koji se proslavio na Svetskom prvenstvu kada ga je urugvajska štampa, posle briljantnih odbrana protiv Brazila, nazvala „El gran Milovan". Bio je član Sokola, koji je 1932. promenio ime u BASK. Za svoj klub je odigrao više od 500 utakmica, a za reprezentaciju 17 u periodu 1930-1934. Otac mu je poginuo u Prvom svetskom ratu, a deo detinjstva proveo je u sirotištu u Novom Sadu, gde je sa 12 godina počeo da igra fudbal. Afirmisao se u Sokolu, a karakterisali su ga snaga, hrabrost i odličan refleks. Po povratku iz Montevidea držao je popularnu knjižaru u centru Beograda. U SFRJ izabran je za predsednika Saveza fudbalskih trenera (1950-1953). Bio je „tehnički rukovodilac Crvene zvezde", sa kojom je bio na turneji po Egiptu, kada ga je u Aleksandriji izdalo srce.
Nastaviće se...
