Izvor: Politika, 14.Feb.2011, 16:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri čoveka i jedna žena
Sećanje na reči koje su me ogrejale i miris breskvinog cveta
Bio je početak aprila 1998. godine i moj prvi radni dan u hotelu Hajat, sa 22 sprata, u Atlanti, glavnom gradu savezne države Džordžija, na jugu Amerike, gde breskve, svakog proleća, tako lepo cvetaju i mirišu. Pre toga razgovarao sam sa troje menadžera, a zatim su me slikali i sa nešto biografskih podataka postavili to na oglasnu tablu da bi me na taj način predstavili radnicima Hajata, a bilo ih je iz više >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od trideset zemalja, i sa svih kontinenata.
Zaposlenje u ovom hotelu gde nema sprata broja 13, niti sobe sa brojem 13, dobilo je nekoliko godina pre mog dolaska više ljudi iz Bosne i Hercegovine, uglavnom iz Prijedora, Kozarca i Banjaluke.
Svi su oni bili izbeglice, kao i ja, pa me to u neku ruku obradovalo, a na um je pala misao Ive Andrića da zajednička nesreća zbližava ljude. A rat je bio naša zajednička nesreća u Bosni i Hercegovini i Jugoslaviji. Posao koji sam dobio i naši ljudi u Hajatu – sve je to uticalo da se osećam mirnije i spokojnije pred još jedan početak u mom životu, i još jednom od nule.
Bio sam tada jedini Srbin u prelepom hotelu Hajat, u srcu Atlante, na trgu koji se zove Breskvino drvo, i u gradu gde 76 ulica nosi ime po breskvi. Jedva sam čekao da se susretnem sa zemljacima, misleći pri tome da smo u tuđini i da ćemo jedan drugom pomagati kao u ona stara, dobra vremena kao što su se pomagale komšije u mom Doboju i u mojoj Bosni.
Na ulazu u hotel čuo sam naš jezik i po svom običaju pozdravio dvojicu svojih
zemljaka:
- Dobro jutro, ja sam Sa...
- Marš, krme ćetnićko!
Skamenio sam se i nisam mogao da verujem svojim ušima. Srećom, nisam reagovao nego sam produžio prema garderobi da nađem svoj ormarić i obučem radno odelo. Naišao sam zatim na još nekoliko naših ljudi, i opet rekao dobro jutro, ali niko nije odgovorio. Primetio sam poglede iz kojih su isijavali prezir i nebaš dobre želje.
Sa strahom i zebnjom išao sam prema svom ormariću, proklinjući dan kada sam kročio u Hajat i promišljao šta me još sve čeka, kakve neugodnosti i zašto se ljudi tako ponašaju kada su znali da sam i ja izbeglica i da sam pobegao od rata još u prvoj polovini 1992. (Nekoliko dana posle čuo sam da su ovi ljudi, koji su grubo reagovali na moj pozdrav, ili me popreko gledali, bili iz okoline Prijedora, niko im nije nastradao u ratu i ništa im nije bilo oštećeno u kućama ili stanovima).
A onda – iznenađenje! Jedan prijatan glas i dobrodošlica na našem jeziku:
- Dobro jutro, Savo, dobro došao u Hajat. Ja sam Enver Salihbašić, pomoći ću ti da se snađeš i uklopiš u familiju hotela Hajat.
Od uzbuđenja nisam mogao ni da otpozdravim. Kao i toplo Sunce na jugu Amerike, ove reči su me ogrejale i ja sam, ponovo, osetio fini miris breskvinog cveta, voćke koja je simbol Džordžije i čiji behar, u proleće, ukrašava i Atlantu i celu državu. Onaj mir i spokoj koji sam imao zbog dobijenog posla opet se vratio u moju dušu.
U nekoliko narednih dana, Enver Salihbašić mi je velikodušno pomogao, objašnjavao je šta i kako treba da radim i kako da se ponašam: treba da budem opušten, smiren i uvek nasmejan, jer radim sa gostima. Osoblje iole boljeg hotela mora poštovati sve goste, ispunjavati njihove želje, najkraće rečeno: paziti ih kao malo vode na dlanu.
Jednom prilikom gost hotela bio je i Džimi Karter, 39. predsednik Sjedinjenih Američkih Država, koji je prišao meni i još jednom kolegi, rukovao se, a zatim me pitao šta radim, odakle sam došao i kako mi je u Americi. Karter živi u Atlanti i ponekad navrati u Hajat.
Ubrzo sam se uklopio u novu sredinu i već ujesen 1998. godine proglašen sam za radnika meseca u Hajatu. Da sve to postignem, nesebično su mi pomogli i prihvatili kao svog druga i Ahmet Kararić iz Kozarca i Mirsad Nametak, iz Mostara i njegova žena Remza. Stalno su se družili sa mnom i uvek me zvali da skupa idemo na pauzu i zajedno ručamo.
Kasnije sam saznao da su srpski vojnici ubili Enverovog sina, a Ahmetov sin je bio zarobljen na početku rata i od tada mu se gubi svaki trag. Hrvatski vojnici ubili su Mirsadovu kćerku, koja nije imala ni dvadeset godina.
Dakle, tri čoveka i jedna žena, uprkos svemu što im se dogodilo u ratu, imali su snage da budu ljudi i pomognu mi da se snađem i lakše počnem novi život u tuđini. Sve ovo podsetilo me na one lepe dane u Bosni i Jugoslaviji kada je pomoć komšijama, drugima i drugačijima, bila normalna pojava i to je bila prava lepota življenja.
A još je Fjodor Mihajlović Dostojevski rekao da će lepota spasiti svet. I upravo dobri ljudi, kao što su Enver, Ahmet, Mirsad i Remza, pokazuju kako se može biti čovek i spasavati lepota življenja.
Savo Petrović, Sent Pitersburg, Florida, SAD
objavljeno: 14.02.2011.
