Izvor: Politika, 06.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tresla se (Crna) Gora, rodio se zakon
Rasprava koja se u Srbiji i Crnoj Gori vodi oko velikodušnog deljenja srpskog državljanstva neodoljivo podseća na nekadašnje partijske sastanke gde bi se govornici javljali i svoju kritiku (čoveka ili književnog dela) počinjali sa: "Drugovi, ja to nisam čitao, ali bih želeo da kažem sledeće...". Naime, izjave koje su ovih dana pljuštale uglavnom se zasnivaju na rekla-kazala procenama i analizama o tome šta u zakonu stoji i šta je to novo što je Skupština usvojila krajem septembra.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Prateći ono što je prenela štampa u poslednjih nekoliko nedelja, čovek bi mogao pomisliti da je Srbija donela potpuno novi Zakon o državljanstvu koji radikalno odstupa od rešenja starog. Iz izjava srpskih političara bi se moglo zaključiti da je novi zakon dar s neba za napaćene članove srpske dijaspore, dok bi onaj ko samo čita izjave crnogorskih političara bio ubeđen kako se radi o nekoj vrsti pravne agresije, protivne uzusima moderne Evrope.
Svi ovi utisci bili bi pogrešni.
Prvo, Srbija nije donela novi zakon o državljanstvu, već je stari zakon izmenjen i dopunjen. Te izmene i dopune su bile uglavnom tehničke prirode, a jedina prava novina tiče se naturalizacije crnogorskih državljana koji su u Srbiji imali prebivalište na dan osamostaljenja Crne Gore. Njima je omogućeno da to učine bez odricanja od crnogorskog državljanstva.
Tu dolazimo do drugog pitanja i navodno drastičnog poboljšanja položaja Srba van Srbije. U izjavi agenciji Beta, premijer Vojislav Koštunica je zadovoljno konstatovao kako je "posebno značajno da će sada i potomci naše stare dijaspore, koji žive širom sveta, moći da dobiju državljanstvo Srbije". Premijer je prevideo da su Srbi u rasejanju, dobrotom Zakona o državljanstvu koji je izglasao prethodni sastav Skupštine, i ranije imali priliku da ekspresno dođu do našeg državljanstva. Ono što je predsednik vlade propustio da kaže jeste to da su takvu mogućnost do nedavnih amandmana imali i pripadnici drugih etničkih zajednica sa teritorije Srbije (npr. Mađari, Albanci, Rumuni, Slovaci itd.), ma gde se nalazili, jednako lako kao i pripadnici srpske dijaspore. Sve što je bilo potrebno bilo je da izjave kako Srbiju priznaju za svoju zemlju. Sada im je to pravo oročeno na sledeće dve godine, nakon čega će ovom ekspresnom naturalizacijom moći da se služe samo Srbi. Kako će se utvrđivati ko je Srbin a ko nije – Zakon ne precizira. Kako je frenologija nepouzdana, a analiza krvi beskorisna, red je da aplikantima poverujemo na reč. Kao što verujemo i mnogobrojnim studentima iz okolnih zemalja koji izjavom da su Srbi već godinama sebi u Srbiji obezbeđuju studiranje na trošak budžeta Srbije.
U svakom slučaju – ko god živi u Crnoj Gori, a oseća se kao Srbin, mogao je i do sada da dobije srpsko državljanstvo po kratkom postupku. Ni stara verzija zakona nije tražila odricanje od crnogorskog, tako da radost dela političara iz Crne Gore izgleda preterana i pre je usmerena na to da se razbesne politički protivnici nego što je plod istinskog oduševljenja amandmanima.
Ostaje, dakle, priča o državljanima Crne Gore u Srbiji. Njima je još u junu prošle godine vlada obećala rešavanje statusa. U međuvremenu su bili "tuđ' među svojima, svoj među tuđima". Kako su obavljali javne funkcije za koje je bilo potrebno srpsko državljanstvo – to samo oni znaju, no sada je tim mukama došao kraj. Oni koji su u Srbiji boravili više od devet godina nisu morali da čekaju na amandmane i državljanstvo Srbije su stekli po ubrzanom postupku. Amandmani omogućuju svim ostalima da postanu državljani Srbije, pa makar da su u njoj prebivali samo nakratko – sve što je potrebno jeste da su tog istorijskog 3. juna 2006. imali prebivalište u Srbiji. Od njih se ne traži da se odreknu crnogorskog državljanstva, kao što se to ne traži ni od naše dijaspore.
Tu dolazimo do trećeg pitanja – može li Srbija da ovako olako deli državljanstva? Odgovor je – može, to je njeno suvereno pravo. I Evropska konvencija o državljanstvu Saveta Evrope (kojoj, doduše, ni Srbija ni Crna Gora nisu pristupile) potvrđuje da država može da državljanstva deli gotovo kako joj se prohte. Postoje primeri u okruženju, pa i u Evropi, da se državljanstva olakšano dele po etničkom principu (Hrvatska, Mađarska) ili da se naturalizacija komšijskih državljana predviđa po olakšanom režimu (skandinavske zemlje).
Država, dakle, može da državljanstvo deli kako joj se svidi – no treba li ona to da radi? Dvojno državljanstvo često ume da bude danajski dar. Kao što Srbija ima pravo da pasoš da svima koji to traže, tako i druge države imaju pravo da insistiraju na tome da njihovi državljani ne uzimaju drugo državljanstvo. Ko se o tu zabranu ogluši najčešće ostaje bez svog originalnog, prvostečenog državljanstva. Univerzalna deklaracija UN o pravima čoveka garantuje pravo na državljanstvo, ali ne i pravo na dvojno državljanstvo. Štaviše, na dvojno državljanstvo se po pravilu gleda sa podozrenjem i većina zemalja ga ne podstiče. Dvojno državljanstvo sa sobom nosi i dvojne obaveze, dvojnu lojalnost, a često i razne pravne peripetije na koje se nije mislilo dok se podnosio zahtev za prijem. Postoje i primeri da se licima sa dvojnim državljanstvom uskraćuju neka prava – na primer, u Australiji oni ne mogu biti poslanici parlamenta. Konačno, jeste lepo popuniti broj državljana, ali oni i koštaju. Košta njihova evidencija, izdavanje pasoša, konzularna pomoć i mnoge druge stvari.
Sve u svemu – kada se zakonski amandmani prvo uzmu u šake, a tek onda komentarišu – vidi se da tu nema nečeg specijalno novog. Nova verzija Zakona o državljanstvu nastavlja na tragu stare – srpsko državljanstvo neće dobiti samo onaj ko ga ne želi.
Docent Pravnog fakulteta
Univerziteta u Beogradu
[objavljeno: ]
