Izvor: Blic, 20.Nov.2011, 04:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Treba nam „baby boom“
U Srbiji se sve više pije bensedin, a sve manje rađaju deca. Četvrta smo zemlja u svetu po broju stanovnika starijih od 65 godina, sve nas je manje, domaćinstva kopne i nestaju, samo 22 opštine beleže porast broja stanovnika. Kada rezultate popisa stavimo pod lupu ekonomske demografije, stanje je alarmantno. Država pojma nema kakve su ekonomske posledice starenja populacije i svih drugih činjenica iz popisa, nema ni predstavu o tome kako će u narednih dvadeset godina sa ovakvom strukturom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stanovništva izgledati ekonomski i privredni razvoj, kakvi će biti tokovi tražnje i potrošnje, u kom pravcu bi trebalo da idu poreska i investiciona politika.
U razvijenim zemljama sveta, u Evropskoj uniji i našem neposrednom okruženju, demografske karakteristike su početak svakog smislenog planiranja. Oni odavno znaju da je generacija „baby boom” (rođeni od 1946. do 1964) prošla svoj radni i potrošački špic, da takozvana H generacija (rođeni od 1965. do 1973) ulazi u završne decenije radne aktivnosti, a da su svi koji pripadaju Y generaciji (rođeni od 1979. do 1994) oni koji su ekonomska budućnost u svakom smislu. Koliko se svemu što ima veze sa demografskom slikom ozbiljno pristupa, jasno je iz samo jednog detalja. Stručnjaci za tržište su posle istraživanja i analize zaključili, dakle reč je o tražnji, da pripadnici Y generacije, ne ulaze u velike robne kuće, ili da ulaze samo zato da bi zamenili stvari koje su im roditelji tamo kupili. Sada države EU planiraju uvažavajući njihove generacijske sklonosti, načine radnog angažovanja, stvaralački i obrazovni potencijal te Y generacije, koja kupuje robne marke za koje njihovi roditelji nisu ni čuli.
Mi smo kao država od takvog sistemskog i ozbiljnog pristupa mnogo daleko. Demografski kriterijumi u, recimo, definisanju fiskalnih olakšica, dodele državne pomoći i sličnih mera kojima država dugoročno i planski utiče na te procese, praktično ne postoje. Sva upozorenja na moguće negativne tendencije nisu bila razlog da se nešto učini.
Zato plač beba i jeste sve ređi u Srbiji. Zato je, recimo, tek posle mnogo muke i borbe sa birokratijom, najavljeno da konačno od naredne godine porodilje preduzetnice neće plaćati dvostruke doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Čak i kada je bilo neke segmentarne strategije, poput one iz 2008. godine o podsticanju rađanja, ciljevi su ostali daleki i nedostižni, praktično ništa nije urađeno, uz uobičajen alibi predstavnika vlasti - kriza.
Generacija upravljača državom u ovoj i narednoj deceniji, nosi odgovornost za budućnost nacionalne supstance. I druge je pogodila kriza i zato su objašnjenja suvišna, ona ništa ne menjaju. Razvojne i socijalne funkcije države, zdrava ekonomija koja omogućava rad i normalan život, ravnomeran regionalni razvoj, obrazovanje, zdravstvo, sve treba da bude stavljeno u funkciju promena sadašnje demografske slike. Bez toga ćemo svi jednom biti Hazari.
