Izvor: Politika, 22.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Travka večne mladosti
Travka večne mladosti je, poput čuvene kocke, odavno bačena i potraga za njom nikako ne jenjava. Njeno pronalaženje vodi do primordijalnog početka, samog stvaranja Vremena, kada su mitski preci učestvovali u uređenju sveta
ESEJ
Mladost je jedna vrsta moći i svet joj se neprestano ulaguje. Domoći je se ponovo, kad je ona daleko iza nas, nije nimalo lak poduhvat. Travka večne mladosti je, poput čuvene kocke, odavno bačena i potraga za njom nikako ne jenjava. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Njeno pronalaženje vodi do primordijalnog početka, samog stvaranja Vremena, kada su mitski preci učestvovali u uređenju sveta. Posedovati je – označava čin poistovećenja sa božanskom supstancijom u kojoj Vreme ne postoji.
Alhemičarsko putovanje za travkom večne mladosti vodi kralja Gilgameša čak do Utnapištima, vavilonskog Noa, koji je preživeo Potop. Vodi ga do reprize početka, kojom će se, posle kazne podstaknute kvarenjem ljudskog roda, dati ljudima još jedna šansa da krenu iz božanskih načela. Put je dalek i neizvestan, osujećen zmijom kradljivicom, zaduženom da prepada ljude i uskraćuje im besmrtnost.
Vremešni novinar, junak najnovijeg Markesovog romana Sećanje na moje tužne kurve ne ide u potragu za mladošću tako daleko. Njegov eliksir se nalazi nadohvat ruke, udaljen svega nekoliko ulica koje ga vode do javne kuće, čestog svratišta iz njegovih mužjačkih dana bez ljubavi. On želi da za svoj devedeseti (!) rođendan sebe daruje ljubavnom noći sa vrlo mladom devicom. U nabavci poklona pomaže mu stara družbenica Roza, vlasnica kupleraja i majstorica u potezanju uticajnih veza, jer uopšte nije lako dobaviti takav dar namenjen isključivo bogovima.
Paganin Markes malo drugačije zamišlja reku besmrtnosti. U njoj se, umakanjem ključnog dela (Ahilova peta nije obavezna), slabost pretvara u bodrost, dok profano vreme obeleženo starenjem, prelazi u sveto, poškropljeno ritualnom krvlju device. Ni simbolika (devedesetog) rođendana nije slučajna. Preterujući u broju svećica koje bi zasijale na slavljeničkoj torti svog junaka, Markes ima na umu da svaki praznik, pomoću različitih obreda, revitalizuje vreme, vraćajući ga unazad, u sam čin stvaranja, onda kad je i samo Vreme bilo mlado i tek pušteno u promet.
Onda kada kurve uopšte nisu bile tužne. Sumorni prizvuk naslova potpuno je u romanu preinačen u svetkovinu punu nakita i uzbudljivih tkanina sa mrljama znoja i zanosnog parfema, uz slasti kreolske trpeze i omamljujućih pića. Svečanost upriličuje maherka Roza, stara jedino po godinama, kojoj pisac, u skladu sa ritualnim oživljavanjem, poverava ulogu krepke boginje čiji je zadatak da se pobrine oko onemoćalog boga, svog davnašnjeg pajtosa, pola brata a malčice i bivše mušterije.
U romanu Sećanje na moje tužne kurve skoro sve je radosno, sve kipti na žezi i kulja punom snagom, kao mlaz iz oštećene cevi u zidu. U osvitu novog dana, devedesetogodišnji preobraćenik prvi put prepoznaje samog sebe, srećnog što je u obzorju svog prvog stoleća, otpočeo stvarni život, mirna srca, osuđen da umre od ljubavi u srećnoj agoniji ma kojeg dana pošto doživi stotu. Nakon sto godina samoće, starost će se lucidno i bajkoliko preobratiti u mladost.
Markesov savremenik Mišel Uelbek, mlađi po godinama ali star po količini očajanja i odricanju od hedonizma, istupa u svojim knjigama kao mučenik čvrsto zakucan ekserima ovog sveta. U svetu koji opisuje Uelbek, generacijski jaz je nepremostiv. Dozvoljene su, radi zabave, mnoge nastranosti, opravdano je nasilje, ali je zato strogo zabranjena starost. Seksualno neprivlačni i ekonomski nekorisni bivaju nemilosrdno odstranjeni, a to je, po Uelbeku, upravo danak modernosti. „Samo istinski moderna zemlja može sa starcima postupati kao sa smećem.”
Istina je da u naprednim društvima nema rešenja za nesreću. Ona postaje teže podnošljiva, jer što su veća očekivanja od života, to više patnje donosi sam život.
Ne samo da se u modernom društvu svi roguše na starost, već ono, vrlo razvijenim načinima, u odraslom čoveku nameće nasilno održavanje deteta. U svim svojim romanima, Mišel Uelbek podvlači, upotrebom slenga, strašnu podvojenost starih i mladih, taj jezivi antagonizam koji će, kako vreme bude odmicalo, biti sve veći. Čovečanstvo je, na prvi pogled, negovano i zategnuto, ali je u biti vrlo malodušno i staro. Iznad pripadanja generaciji, mnogi se osećaju prestari, otcepljeni i preumorni za lažno učestvovanje u prividnom hedonizmu. Njihova preuranjena starost oslikava se dendijevskom bizarnošću, melanholijom, mrzovoljom, gađenjem i zavišću.
Frizerska varijanta tumačenja starenja u priči Kratka istorija šišanja Džulijana Barnsa osvrt je na mit o Samsonu i Dalili po kome su moć muškarca i njegova kosa bitno povezani.
U prvom delu priče, dečak se, na stolici u berbernici, uplašeno prepušta kastrirajuće opasnom škljocanju starijeg brice. Nad dečakom je nadneta senka odraslog. Opasna, tamna, onespokojavajuća. U drugom delu, uloge se menjaju. Mladić pun snage, sluša dok se šiša, dosadnu i daleku ispovest umornog berberina o braku, koji je po primedbi drske mladosti „jedina avantura dostupna kukavicama”. Treći i završni deo priče izostavlja ono obavezno ogledalo pomoću kojeg možemo da vidimo kako smo ošišani pozadi. Njega sad drži mlada frizerka udaljena od svega što oličava proćelavo teme. Za nju, vreme od dvadeset pet godina provedenih u braku spada u domen naučne fantastike. Želite li da se ogledate otpozadi? Ne, hvala, kaže mušterija devojci koja ima broj godina njegove kćeri.
Jedan, dva, tri. Tri različita doba, viđena na Barnsov način, u kojima zrelost i starost izgledaju prvo kao opasna snaga, zatim kao dosadno trabunjanje iz usahlog izvora i, na kraju, kao proređeni busen na humci naše pokopane trezvenosti.
Ljubica Arsić
[objavljeno: 23/02/2008]
