Izvor: Danas, 30.Nov.2015, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Transfuzija duše i srca
Haui Gelb prebrojao je već tri decenije svojih diskografskih jedinica i skoro pa dvostruko više onih životnih. Jedan neverovatan i u isti mah sasvim pogibeljni stvaralački potez od davnašnjih dana "Valley of Rain" (1985) do ovih najnovijih sa "Heartbreak Pass" (2015), ispisuje njegovu začuđenost životom i zvucima, počev od rodne Pensilvanije, preko Tusona u Arizoni, pa do evropske i to pretežno danske sadašnjice. Pa, ko je Haui Gelb onda zapravo? Šansonjer iz Pustinje, gladni vuk najoneobičenije >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << muzike koju možete uopšte podvesti pod kategoriju alternativnog roka, samorodni autor pristigao na ovaj svet iz kakve fantazmagorične zbilje koja umiče bilo kakvom tumačenju?
Teško je zato pisati o albumima i koncertima ovog unikatnog maestra, verovatno poslednjeg velikog singer-songwritera kalibra jednog Boba Dilana, Nila Janga i Džoni Mičel, koji nalik ovim svecima folk i rok scene kao da i sam ispisuje jednu te istu veličanstvenu pesmu, što se nikada ne završava, već naprotiv stalno iznova počinje. Njegov drugi dolazak u Beograd, samo sada sa svojim mitskim bendom Giant Sand i sopstvenom ćerkom Patsy, i to u salu Amerikana Doma omladine (prethodni put beše solo u Velikoj sali DOB-a), rekapitulira tako na svoj sopstveni neuhvatljivo otkačeni način jednu ovako znamenitu karijeru, ali u kojoj i početak i kraj nose gotovo pa istovetno predivnu energiju buke i besa, sa tako osobenim jezikom pričanja priča koje vas apsolutno obuzimaju, omamljuju i uopšte opojno očovečuju, da se za ovu transfuziju duše i srca zaista treba izboriti. Njegova mladalački gipka glasovna artikulisanost, svirački potencijal benda koji začas Gelbovu poeziju razulari do kakvih Led Zeppelin solaža od kojih se zaledite u mestu, da bi se odmah zatim ponovo promeandriralo do kakvih šaljivih harmonija i svesno činjenih ritmičkih pogrešaka, uzdižu i čine to sviranje unatrag i u svim pravcima podvigom u slavu asfaltiranja specijalne autostrade za jednu ovako zanosno neobuzdanu naraciju. Zvuk je ovo koji prebire prošlost i budućnost poput karata u iskusnim rukama kockara negde sred kakve američke zabiti, a daškovi kauboja, konjokradica, pustinjskih valcera na igrankama, uvrnutih rodeo korida, te pesak, kaktusi, gorki plodovi i divlje horde, uključujući njihove melanholične ispovesti i ljubavna šaputanja kojima se ne odoleva, kao da dopiru do vas kroz vodu bujice i vatru uragana. Tamo gde je stao Lu Rid, nastavlja se Gelbovo pripovedanje u nedogled. Dva bisa dovršavaju tako pravo jedno velvetovsko slavlje u pustinji, u znaku karnevala i punkoidnog prštanja gitara, sa tačno onolikom klavirskom oporošću da tek pokatkad iscrta usamljeničku stranu čovekovog bivstvovanja. Ovo je trenutak rokenrola koji uhvatite prstima kao magični vatromet žižice, a on vam umiče dalje i dalje, dozivajući vas odnekud iz budućih uspomena. Čudesno.
