Izvor: Politika, 12.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tragedija Magbeta, Ibijeva farsa
„Mi”, Aleksandar Ostrovski/Galina Poliščuk, Teatar Opservatorija i Narodno pozorište Letonije, Riga; „Kralj Ibi”, Alfred Žari/Bojan Trifunovski, Makedonsko narodno pozorište, Skopje (Sedmi međunarodni pozorišni festival Slavija)
Radnja predstave „Mi”, bazirane na drami „Oluja” Aleksandra Ostrovskog (1859), postavljena je u kontekst modne industrije. Reč je o vrlo apartnom i opravdanom obliku osavremenjivanja klasične dramaturgije. Interpretirajući >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tekst Ostrovskog, autori pokreću pitanja bračnih i porodičnih odnosa, ljubavnog neverstva, čežnje, granica slobode, funkcije umetnosti. Sa druge strane, postavljajući radnju na modnu pistu, zatim uvodeći u predstavu lik jedne novinarke, kao i delove iz drugih tekstova, autori definišu problem ogromnog uticaja brendova i imidža na formiranje identiteta. Na taj način daju novo, savremeno viđenje klasične drame.
Gluma se kreće između psihološkog realizma i teatralnosti koja uspostavlja autorefleksivni, kritički odnos prema likovima i radnji. Predstavu još karakterišu izuzetna poetičnost i niz maštovitih rediteljskih rešenja, a uključene su i pop-pesme koje imaju funkciju ironičnog komentara, zbog imanentne patetičnosti (Selin Dion). Utvrđujući likove Ostrovskog kao manekene, odnosno bezlične marionete koje se modeliraju prema volji drugih, rediteljka je jasno akcentovala glavne ideje – odsustvo individualnosti i samosvesti aktera, kao i mogućnost njihovog slobodnog izbora. U predstavi su jedino nepotrebni prečesti prekidi radnje scenama modnih revija. Kontekstualizujući dramu u blaziranost modne industrije, teza o površnosti i suštinskoj pasivnosti aktera odmah se jasno definiše, tako da te česte revije na idejnom planu ne donose ništa novo, a nepotrebno koče razvoj radnje.
Polazeći od Žarijevog „Kralja Ibija”, remek-dela tragične farse (1896), reditelj Bojan Trifunovski je napravio eklektičnu predstavu, duboko utemeljenu u savremenoj popularnoj kulturi. Izgled scene, kostima i svih rekvizita je u domenu pop-arta koji podrazumeva ironično značenje prema radnji, ali i prema idiomima pop-kulture na koje predstava neprestano referira (dizajn Goran Čanevski).
Svi glumci igraju krajnje preterano i izveštačeno, stvarajući makabrični cirkus krvave magbetovske borbe za vlast, prema kojoj se putem te kič teatralnosti gradi kritička distanca. Igor Džambazov igra dronjavog i prgavog kralja Ibija sa isturenom stomačinom, a Sonja Stamboldžioska preterano razmaženu, dijaboličnu, erotizovanu Majku Ibi. Oliver Mitkovski stvara lik kapetana Bordira mehanički, kao da je robot, čime se jasno prikazuje užasan automatizam vojnopolitičke poslušnosti...
U predstavu je uključen i niz monologa koji nisu iz Žarijevog komada – fragmenata iz poznatih tekstova popularne kulture („Istrebljivač” Filipa K. Dika, pesme Madone itd.), ali i klasičnih dela („Mletački trgovac”, „Mera za meru”, „Hamlet”), koje glumci izgovaraju na engleskom jeziku. Ova intertekstualnost predstave, bliska poetici postmodernizma, kritički se odnosi i prema duhu našeg vremena, medijskoj, pačvork kulturi, koja razara tradiciju i sistematično rasparčava svest.
Reditelj Bojan Trifunovski je zaista autentično, dosledno i savremeno scenski uobličio Žarijevu subverzivnu iščašenost u prikazivanju jezivo beskrupuloznog otimanja vlasti. Videli smo da se istorija ponavlja. Prvi put kao tragedija Magbeta, a drugi put kao Ibijeva farsa.
Ana Tasić
[objavljeno: 13/03/2008.]
