Izvor: Politika, 21.Maj.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tradicija, premijer i veronauka
Problem tradicije je posebno zanimljiv kada se razmatra mesto veronauke u obrazovnom sistemu Republike Srbije
Reč tradicija se na ideološki način koristi ne samo u Srbiji i u srpskom jeziku. Ko god i kad god hoće nešto da opravda, relativizuje, neutralizuje ili novu praksu ustanovi poziva se na tradiciju. Veoma često se tradicija, za koju se veruje kako je drevna, u stvari izmišlja u skladu sa interesima moćnih koji njenim imenom krste katkad vredne novine a katkad bezvredne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << novotarije. Naročito je to uočljivo u nacionalističkim pokretima 19. i 20. veka, o čemu je znalački pisao jedan od najvećih istoričara proteklog stoleća Erik Hobzbaum. Primerice, šajkača, koju poneki smatraju starom nacionalnom kapom Srba, postala je nacionalni simbol tek nakon Prvog svetskog rata, a ostatak „tradicionalne” srpske narodne nošnje dobio je postojeći oblik 1864. godine (do tada je ona bila bele boje, pošto su Osmanlije branile hrišćanima da nose odeću živih boja).
Otuda je izjava premijera Dačića kako je ozbiljna povreda stomaka Predraga Danilovića, dobijena ubodom nožem, proizvod „tradicionalne srpske svađe među prijateljima” tek najnoviji, zanimljiv i potencijalno opasan primer izmišljanja tradicije. On je zanimljiv stoga što, bar, piscu ovih redaka nije poznato da među Srbima postoje tradicionalne svađe prijatelja koje se završavaju ubodima nožem.
Problem je, međutim, što premijer (i ministar unutrašnjih poslova) relativizuje ono što se u stvari desilo, jer izbodeni je mogao preminuti, a onaj koji ga je ubo, bez obzira na motive, morao bi krivično odgovarati. Ovako ispada da ministar unutrašnjih poslova i premijer vlade smatra kako prijatelji u Srbiji u svađi uobičajeno potegnu noževe zbog poštovanja tradicije. Njegov iskustveno u potpunosti neosnovani i stoga izuzetno neodgovorni stav mogao bi, štaviše, poslužiti neprijateljima Srba u širenju antisrpskih stereotipa u akademskoj i široj javnosti.
No, problem tradicije je posebno zanimljiv kada se razmatra mesto veronauke u obrazovnom sistemu Republike Srbije. Naime, ukidanje veronauke u školama nakon Drugog svetskog rata, svakako je označilo prekid jedne tradicije. Na stranu što ukidanje nije izum komunista, jer veronauku su u Francuskoj ukinuli oni koji s komunizmom nemaju nikakve veze. Naprotiv, može se govoriti o prosvetiteljskoj antiklerikalnoj tradiciji koja se da pratiti, bar, od velikog francuskog filozofa Voltera koji je svoje članke završavao pokličem: „Smrvite bestidnicu!” Potonja je, razume se, bila Katolička crkva. U Srbiji, pak, kada je vlada Zorana Đinđića uvela veronauku u školu, moglo se govoriti ili o vraćanju tradiciji ili o prekidanju skoro šest decenija duge antiklerikalne tradicije. Naime, kako u Francuskoj, tako i u Srbiji, niko ne brani crkvama da osnuju sopstvene škole. Danas je SPC – nije tako bilo u socijalističkom periodu – uistinu moćna, kadrovski osposobljena i bogata institucija, sposobna da organizuje i finansira sopstvene škole. Čemu onda veronauka u javnim školama? Da li SPC i druge konfesije u Srbiji mogu moralno opravdati takvu privilegiju?
Dok se crkveni velikodostojnici gromopucatelno osvrću na „sodomiste” među laicima, dotle ljubomorno brane prava svoje braće i sestara, to jest LGBT osoba kadšto pedofilskih sklonosti u SPC. Da li su to dupli standardi? Ovo mutatis mutandis važi i za Katoličku crkvu: novog papu Franju biralo je 110 kardinala od kojih je za njih desetoricu poznato da su homoseksualci.
Osim navedenog, sociološka istraživanja su zorno pokazala da religiozni ljudi, kako u bivšoj Jugoslaviji, tako u današnjoj Srbiji, pokazuju manje trpeljivosti (vladika mileševski Filaret i muftija Zukorlić su samo najistaknutiji primeri) od nereligioznih u odnosu na Drugog i Drugačijeg. Otuda sledi važno pitanje: zašto bi Srbiji bilo u interesu da gaji netrpeljive građane? Da li stoga što treba svakojakim zločincima obezbediti mogućnost pokajanja; ali, naravno, ne u zatvoru? Samo neka daju novce – čemu briga da li su zarađeni od prodaje droge kad SPC ima snažne i milosrdne, iako katkad smrtonosne, stručnjake za odvikavanje od „opakog poroka” – i sve će im biti oprošteno. Danas „delijama”, kao nekad njihovom idolu Arkanu, ali i „grobarima”, Radovoj ujedinjenoj snazi, te novopazarskoj Torcidi „Sandžak”, izražena religioznost, homofobija, militantnost i krajnji nacionalizam daju smisao životu.
Naposletku, neki od vladika SPC iz godine u godinu svojim svetlim primerom kušaju novozavetnu mudrost da je „lakše kamili proći kroz iglene uši negoli bogatome ući u carstvo nebesko”. Zaista, treba se vratiti prosvetiteljstvu i razumu dostupnim činjenicama da je veronauka u školama bila i jeste jedna rđava tradicija; a rđave tradicije treba ukinuti.
Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Jovo Bakić
objavljeno: 21.05.2013.
