Izvor: Southeast European Times, 04.Avg.2011, 23:26   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Tradicija multikulturalizma i verske tolerancije u Albaniji

Albanci se prisećaju prošlih vremena u svojoj zemlji, koja je poput kulturnog i verskog mozaika.

04/08/2011

Linda Karadaku za Southeast European Times iz Tirane – 4.8.2011.

Hamid Džidiku (75), žitelj grada Debra na severozapadu zemlje, nastojnik je u najstarijoj džamiji u centru Tirane, Etem Bej, koju je u 18. veku sagradio Mola Bej.

Prisećajući se života pod komunističkim režimom, Džidiku kaže za SETimes da se „osećao kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Southeast European Times << životinja“ kada je režim Envera Hodže zabranio versku službu u Albaniji.

„Zamislite samo, sa ujakom sam odlazio u džamiju, on je bio hodža, a zatim je to zabranjeno. Šta čovek da radi? Džamija u mom selu je pretvorena u robnu kuću. Barem je nisu srušili“, kaže on.

Čim je devedesetih godina verska služba ponovo bila dozvoljena, Džidiku se vratio u džamiju Etem Bej.

Kada su ga upitali šta najviše ceni kod islama, kaže „čisto srce, ljubav među ljudima, nečinjenje zla i to što čovek prvo sebe pogleda u ogledalu pre nego što i pomisli da uradi nešto loše nekom drugom“.

Džidiku ima svoju ličnu viziju islama, koju je nasledio od prethodnih generacija, a to je da je suština te religije „dobro srce“ koje ima. Deca su mu vredna, obrazovana i izgradila su svoje živote u zemlji u tranziciji.

Džamija je jedan od najlepših primera islamske arhitekture u Albaniji. Kamene grobnice Mola Beja i njegove supruge stoje na ulazu džamije.

Ako je verovati istorijskim knjigama, temelji džamije položeni su 1791.

Mola Bej je položio temelje džamije, ali je umro 1807, a njegov sin Etem Bej uspeo je da dovrši prelepe ornamente i slike, freske na spoljnom zidu i na tremu, sa drvećem, vodopadima i mostovima, kao i minaret. Džamija je postala potpuno funkcionalna 1830-31.

Džamija ima 18 prozora i ukrašena je elementima prirode i biljaka, kao i „Ajetul Kursine“ napisan u spiralnom obliku. Tu je i nafili, deo rezervisan za žene.

Džamija je za vreme komunizma sačuvana. Postala je kulturni spomenik pod državnom zaštitom. Ponovo je otvorena kao verski objekat 1991, bez dozvole vlasti, kada se 10.000 hrabrih vernika usudilo do prisustvuje službi.

„Oni koji ubijaju i sebe nazivaju Muslimanima, to sigurno nisu. Ubiti jednog čoveka je isto kao i ubiti ceo svet. To su zločinci“, kaže on, dok govori o „nekoj drugoj [vrsti] islama“.

Njegov prethodnik, prvi nastojnik Etem Bej džamije, preminuo je dok je bio u džamiji; na stotine ljudi došlo mu je na sahranu. „Bio je čovek ljubavi i poštovanja“, kaže Džidiku.

Prisećajući se života pre više decenija, Džidiku kaže: „Uvek smo poštovali jedni druge. Za vreme Ramazana, Katolici i Pravoslavci nisu pušili na pijaci, a kada su jeli, zatvarali bi vrata [iz poštovanja prema Muslimanima koji su postili]“, priseća se Džidiku.

Pravoslavna Albanka Atalanta Pasko odrasla je zajedno sa muslimanskim prijateljima. Ta šezdesetogodišnjakinja kaže da joj je većina prijateljica, ali i najbližih prijatelja, muslimanske veroispovesti.

„Posećivali bismo se po kućama i pokazivali interesovanje za tuđe verske simbole. Želeli su da nauče nešto o našim hrišćanskim simbolima, a moje sestre i mene zanimali su muslimanski simboli.“

„Postojala je uzajamna ljubav zasnovana na zajedničkim vrednostima, kao što je karakter. Religija nikada nije bila problem. Moje sestre i ja bile smo uspostavile gotovo porodične odnose sa njima, koji postoje i dan danas“, kaže Pasko.

Nastavak na Southeast European Times...