Izvor: Politika, 26.Dec.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tračak nade za preokret
Svojim glasovima biračko telo nagrađuje programe i politike koje donose makar i skromne trenutne dobitke, pa i po cenu daleko većih, čak zastrašujuće visokih gubitaka i troškova u nešto daljoj budućnosti
Aktuelno stanje društvene svesti i profesionalne komunikacije može da bude, kao što i jeste, kontaminirano različitim zabludama i nesporazumima, ali u jednoj nadasve krupnoj problemskoj oblasti pojmovi su razjašnjeni. Jasno je, naime, da država sa svojim brojnim nadleštvima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i raznorodnim organizacijama ne može nastupiti u ulozi neposrednog aktera privrednih zbivanja, to jestne može neposredno da se aktivira kao privrednik, preduzetnik ili ulagač u direktno proizvodne ili neposredno poslovne aktivnosti; država, drugim rečima, ne može pa zato i neće delovati kao direktni akter u bilo kakvim poslovnim procesima. To znači da će, sa zanemarljivim izuzetkom ulaganja u infrastrukturu i investicionog angažovanja u delovima javnog sektora, sve promene u razmeštanju proizvodnih potencijala i preusmeravanju privrednih tokova morati da se postignu preko drugih. Ti drugi su privredni subjekti, akteri u poslovnim procesima. To znači da bi sve ono što strategija predvidi u smislu toliko potrebnih fizičkih promena u privrednoj strukturi (reindustrijalizacija!), resursnim konfiguracijama i gotovo nesagledivoj množini privrednih tokova država ipak morala da realizuje, ali ne svojim direktnim intervencijama nego ambijentalnim promenama u sveukupnom institucionalnom okruženju i strateškim ekonomskopolitičkim (pre)usmerenjima. Te promene moraju da budu takve da privrednim subjektima, sa svom njihovom autonomijom bez koje je tržišna privreda nezamisliva, daju pravu motivaciju i pruže neophodne informacije kako bi, sve idući za svojim pojedinačnim ciljevima, u konačnoj rezultanti na nivou privrede kao celine produkovali promene koje su strategijom identifikovane kao ekonomski racionalne i društveno poželjne.
Takvo preoblikovanje institucija i preusmeravanje bezmalo svih sastavnica ekonomske politike beskrajno je složen zadatak.
Mnogo toga što treba menjati u sistemu politički je neatraktivno, pa čak i visoko hazardno. Politički činioci zaziru od svega što u političkom smislu nije rentabilno, a pogotovo od onoga što bi ih skupo stajalo na predstojećim izborima. A i samo izborno telo ponaša se na način koji je poguban po njegove istinske interese, osobito one koji se iskazuju u dugoročnijoj perspektivi. Svojim glasovima biračko telo nagrađuje programe i politike koje donose makar i skromne trenutne dobitke, pa i po cenu daleko većih, čak zastrašujuće visokih gubitaka i troškova u nešto daljoj budućnosti. Ono se da uzbuditi, pa i neodmereno oduševiti udarima na poslovne ljude, pogotovo one krupnije i bogatije, iako bi moralo da bude jasno da armiju nezaposlenih nema ko drugi da zaposli niti da jednako brojnoj armiji slabo plaćenih, uključujući i one koji mesecima rade a ne primaju plate, donese nekakav ekonomski boljitak. Biračko telo podstiče i štedro nagrađuje ona ponašanja upravljačke elite koja u samom korenu sasecaju izglede za trajnija poboljšanja u životnom standardu i dohotku koji treba da ga obezbedi. U ponašanju političkog direktorijuma ima mnogo toga što nije individualno determinisano nego je sistemski opredeljeno, ono u velikoj meri predstavlja objektivnu činjenicu društvenog života.
Tržišni akteri su se, pri tom, mnogo puta, i to teško, razočarali u svojim anticipacijama i povodom obećanja iz vrhova vlasti, da će morati dosledno i dugo da se vodi bitno drukčija politika i da se istraje u održavanju novih institucionalnih rešenja da bi se oni uverili da je ovoga puta podsticajna promena u ambijentu trajna i stabilna. To međuvremekoje ima da protekne između sistemskih i ekonomskopolitičkih promena, s jedne, i promena u realnim tokovima, s druge strane, teško će biti podneti i doneće rizike pucanja sistema po više šavova. Ta docnja u nasušno potrebnim promenama ipak neće moći da se izbegne. Taj hazardni period moći će da se prebrodi ako se nešto odista krupno promeni pre i iznad svega u politici. Do takvih promena doći će ako i kad one postanu isplative na političkom tržištu. One su isuviše komplikovane, a iz ove perspektive i odveć maglovite, da bi sa nekom, makar i skromnom, dozom sigurnosti mogle da se predvide.
Ipak, izgleda da se na tom planu naziru neke, najzad ohrabrujuće promene: izgleda da sa zaoštravanjem kriznih napetosti i povećavanjem verovatnoće sloma biračko telo sve određenije artikuliše tražnju za konstruktivnim, sistemski celishodnim i globalno racionalnim politikama, pa je upravo tu tračak nade za sudbinski važan preokret. Taj obrt bi se sastojao u kopernikanskoj promeni u političkom sistemu i odgovarajućim obrascima ponašanja, potom u sistemskim, to jest institucionalnim promenama koje bi političkim zaokretom bile omogućene i, najzad, u realnim ekonomskim promenama koje bi eventualno došle kao učinak i rezultat institucionalnih promena. U međuvremenu je od životne važnosti da se markantnim i uverljivim promenama u sveukupnoj ekonomskoj politici donekle obnovi poverenje u međunarodnoj finansijskoj javnosti kako bi bilo omogućeno da se makar i skromnijim zaduživanjem obezbedi pokrivanje neizbežnih budžetskih deficita da bi se dobilo na vremenu za postepeno usavršavanje sistema i sistematsko ublažavanje makroekonomskih neravnoteža. Ovaj zaokret u politici dobrim delom se svodi na bitku za vreme. Kriza javnog duga je na pomolu, a to znači veliki rizik sistemskog sloma ukoliko ekonomska politika ne dobije predah za ublažavanje, a potom i otklanjanje krupnih makroekomskih poremećaja.
Da se zapaziti da je ovaj tekst okončan sa blago ohrabrujućom notom. Nema sumnje ni da će se naći stručnjaci, pre mlađi nego oni iz redova starijih, koji će celu situaciju sagledati u povoljnijem svetlu i otkriti mere i akcije koje će stvoriti prostor za znatno povoljnije izglede. Pa ipak, i njima će biti od neke koristi ova ukazivanja, pa čak i upozorenja, na brojne i krupne prepreke na putu ka jednoj bitno drukčijoj privredi.
Prof. univerziteta, saradnik Instituta za strategijske studije i razvoj „Petar Karić” Alfa univerziteta
Ljubomir Madžar
objavljeno: 26.12.2013.
