Izvor: Politika, 21.Okt.2007, 12:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Totalitarizam i kritički duh

,,Dragi Kljakiću, Pavle Bihali je streljan, ali u njegovo i moje ime kazat ću vam da živeti i umirati vredi samo u ostvarenjima sna koji je jučer izgledao utopija."

Ovu posvetu napisao mi je jednog majskog dana 1987. godine, na ukoričenom kompletu časopisa ,,Nova literatura", Oto Bihalji Merin (1902–1993), koji je s bratom Pavlom (1892–1941) osnovao taj časopis i istoimenu Književnu zajednicu u Beogradu 1928. godine.

Članovi ,,redakcijskog komiteta" bili su Georg >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Arko, Ljuba Babić, Anri Barbize, Johanes Feher, August Cesarec, Albert Ajnštajn, Sergej Ejzenštajn, Maksim Gorki, Branko Gavela, Georg Gros, Stevo Galogaža, Panait Istrati, Aleksandra Kolontaj, Kete Kolvic, Kurt Kersten, Egon Ervin Kiš, Dragiša Mihajlović, Ervin Piskator, Apton Sinkler, Dragiša Vasić...

Fašizam je već bio ustoličen u Italiji, Oto je u Berlinu posmatrao uspon nacista, a nedelju-dve posle prvog broja ,,Nove literature", u Jugoslaviji je ukinut parlamentarni sistem, zavedena je diktatura kralja Aleksandra Karađorđevića.

Posle dvanaest brojeva, časopis je trajno zabranjen januara 1930. godine.

Oto mi je svedočio da su se oko časopisa okupili ljudi vođeni moralnom i humanističkom, slobodarskom, svakako i političkom idejom suprotstavljanja ratu i imperijalizmu. Pogotovo fašizmu i nacizmu, čiji su marš kroz istoriju i protiv istorije, saradnici Nolita pravovremeno prepoznali.

Krajnja desnica u Italiji i Nemačkoj u ono vreme je baš kulturu i nauku videla kao glavne ciljeve svojih napada, o čemu svedoči i primer Univerziteta u Getingenu.

Izvesno vreme posle zabrane ,,Nove literature" u Beogradu, u getingenskom Drugom fizičkom i u Matematičkom institutu, osnovana je studentska nacistička grupa. U antisemitskim napadima i istupanjima protiv socijalista, imala je podršku dvojice nobelovaca (P. Lenard i J. Štark) koji su, kao zagriženi predstavnici ,,nacionalne, nemačke nauke", Ajnštajnovu teoriju relativiteta proglasili za ,,jevrejski svetski blef", za prevaru koja s teorijom kvantne fizike gradi ,,duhovno jevrejstvo".

Posle nekoliko godina upravo su mnogi saradnici Nolita morali da beže iz nacističke Nemačke. Oto je iz blizine, na berlinskom Trgu opera, uz stari Humboltov univerzitet, 10. maja 1933. posmatrao ogromnu lomaču, spaljivanje dela onih pisaca koje su nacisti proglasili za ,,otpadnike od nemačke kulture" (K. Marks, K. Kaucki, H. Man, E. Glazer, S. Frojd, E. M. Remark...).

Dve godine ranije već je bio izgovoren poklič: ,,Protiv crnačke umetnosti, za nemački narod!", posle koga su u gradu Vajmaru iz muzeja uklonjene slike moderne umetnosti, ,,izopačene" u vokabularu nacista, ,,trule" jer je ona izraz ,,jevrejsko-marksističke zaraze", ,,duhovnog sifilisa" kako je govorio nacistički ideolog Alfred Rozenberg.

Posle sedamdeset-osamdeset godina od ovde skiciranih zbivanja pomalo i čudi da našu javnost zaokuplja a svakidašnjicu opterećuje pitanje odnosa prema antifašizmu i neofašizmu (neonacizmu).

Čak i ovako redukovana, priča o ,,Novoj literaturi" svedoči da je upravo u Beogradu, preko tog časopisa, utemeljeno jedno od prvih evropskih središta ne samo kulturnog, umetničkog i naučnog, nego i političkog otpora fašizmu i nacizmu.

Posle silnih istorijskih turbulencija, mnogi će glasno danas sigurno reći da je to, u stvari, priča o jednom punktu koji su osnovali pripadnici boljševičkih ćelija, te da njihovo internacionalističko delovanje treba ukrstiti sa istinom o potiskivanju nacionalne, srpske istorijske vertikale.

Čak i da je tako, istraživači bi trebalo onda da odgonetnu otkud u ,,redakcijskom komitetu" beogradske ,,Nove literature", rame uz rame, stoje Albert Ajnštajn i Dragiša Vasić. Poznato je da boljševici nisu bili.

,,Vi, boljševički aktivisti i konspiratori, bili ste agenti tuđe sile", rekao sam davne 1984. godine Otu Bihaljiju u jednom od naših razgovora.

Nije bio iznenađen, već je mirno upitao: ,,Šta je istorija, a šta je sadašnjost?"

Pomenuo je Akira Kurosavu i njegov film ,,Rašomon", tu blistavu metaforu o teško dostižnoj istini, a ja upitao zašto u intelektualnoj Evropi onog vremena, čak ni na desnici, nije bilo gromoglasnih odjeka i protesta što sovjetsku Rusiju napuštaju vrhunski pisci, umetnici, filozofi, što Višinski na montiranim procesima seče glave nevinih, što nebrojeni nestaju u gulazima?

,,Mladi prijatelju", odgovorio mi je Oto, ,,staljinizam je za mene i za mnoge moje drugove često bio opasniji od fašizma i nacizma. Nolit je objavljivao knjige Isaka Babelja i Borisa Piljnjaka. Prvi je streljan kao 'japanski špijun', apsurdnije i svirepije nego što bi to ijedan pesnik mogao da opiše. Kao simpatizer Trockog, Piljnjak je nestao u čistki 1937. posle smrti Maksima Gorkog. Mnoge žrtve tih čistki smatrale su da san o ljudskoj slobodi nipošto nije na strani apokaliptičnih projekata fašizma i nacizma, jer su oni ukidali istoriju. Poništavali su i ljudsku nadu o slobodi, često oblikovanu u očaju. Bilo je to doba dva podeljena i oštro suprotstavljena sveta. Na strani antifašizma, u frontu evropskom a onda i svetskom, bili su najusuptilniji umovi onog vremena. Nezavisni u mišljenju, moralno utemeljeni, oni su razumeli dijalektiku totalitarizma i slobodnog kritičkog duha. Poraz nacizma je pokazao da su bili u pravu. Onda je to otvorilo prostor da se suočimo i sa istinom o sopstvenom projektu. Oktobarska revolucija u Rusiji postavila je merila društvenog razvitka. Socijalizam nije više bio samo utopija i teorija. Bila je to opipljiva stvarnost. Istina o toj stvarnosti dovela je do teških, pogotovo unutrašnjih lomova. Vodila je do saznanja o despotija čiji okovi i dalje poništavaju ljudsku slobodu."

Nemačka okupacija zatekla je braću Bihali u uniformama jugoslovenske vojske. Oto je zarobljen i bačen u zarobljeništvo u Nemačku, a Pavle se sklonio u kućicu u Gornjem Milanovcu gde su bili njihovi roditelji, njihove supruge i deca.

Pavla je uhapsio Gestapo.

,,Novo vreme" je 19. jula 1941. objavilo spisak 28 streljanih zbog sabotaže i nasilja. Pod brojem deset bilo je ime Pavla Bihalija.

,,Mi sliku sadašnjice ocrtavamo iz plodova prošlosti i nacrta budućnosti", rekao mi je jednom Oto Bihalji Merin.

Ukoliko plod antifašizma nije u slici današnjeg srpskog društva, recimo ako u toj slici nema mesta za Nolit, ukoliko je taj plod usahnuo, ili se prikazuje izokrenut naglavačke, onda ni nacrt naše budućnosti ne uliva preteranu nadu.

Na kraju jedno pojašnjenje.

Oto Bihali je preimenovan u Bihalji zato što je slovoslagač ,,Borbe" njegove članke, 1945. godine, potpisivane sa ,,Bihali-Merin", ,,po svom tačnom osećanju za srpski jezik", kao mi je rekao Oto, redovno ispravljao u ,,Bihalji".

[objavljeno: ]

Nastavak na Politika...