Izvor: Politika, 15.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tortura ili lečenje
Kako biste opisali fotografiju koja prikazuje izgladnelu i dehidriranu devojčicu, koja pati od dijareje opasne po život, i leži vezana u svom krevecu u domu za decu i omladinu ometenu u razvoju u Kulinima. Mučenje ili lečenje?
Reagujući na izveštaj Organizacije za zaštitu prava osoba ometenih u razvoju,ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić je izjavio da tu "postoje neke tačne ocene, ali da naslov izveštaja nije adekvatan stvarnom stanju". Dakle, problem je u naslovu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a ne u činjenici da se deca u 21. veku vezuju za bolničke krevete i da im se ne pruža adekvatna medicinska nega i pomoć?
Komentarišući izveštaj ove međunarodne humanitarne organizacije, Ljajić ističe da "naslov dezavuiše namere i optužuje sve one koji žele da na najhumaniji način pomognu deci sa posebnim potrebama".
Ne osvrćući se na činjenicu da ti "koji žele da na najhumaniji način pomognu deci sa posebnim potrebama" tu istu decu vezuju za krevet, Ljajić optužuje predstavnike ove međunarodne organizacije za političku zlonamernost .
On takođe ističe da je "izveštaj te međunarodne nevladine organizacije bio gotovo identičan i pre dve godine". Da li to govori u prilog tezi da se u protekle dve godine ništa nije promenilo u tretmanu i lečenju ove dece, odnosno da su ona bila vezivana i ranije i da će biti i ubuduće? Jer, ako jeste, zašto ministar Ljajić odbija da kaže šta je Ministarstvo uradilo u toku protekle dve godine da bi poboljšalo položaj ove dece.
Ljajić ne negira da su oni "svesni problema", ali dodaje da "uslovljavanje prijema Srbije u Evropsku uniju poboljšanjem položaja dece sa posebnim potrebama ne ulazi u sferu socijalne pomoći, podrške i humanizma, već su to političke ocene".
Sve može biti politička ocena i svako ima svoju definiciju mučenja – počev od srednjoškolca koji se nalazi u milosti i nemilosti profesora koji se predomišlja oko prolazne ocene do – administracije predsednika Buša koja negira optužbe da je ono što se radi u Gvantanamu tortura. Ali, za fotografije iznurene i vezane dece nisu krivi istraživači ove humanitarne organizacije, već osoblje koje je zaduženo za brigu o dobrobiti ovih mališana.
Reakcija Ljajića na objavljivanje ovog izveštaja nije usamljen eho na našoj političkoj sceni. Jer, svaki put kada na adresu Srbije stigne neka primedba o kršenju osnovnih ljudskih prava ljudi koji pripadaju ranjivim socijalnim kategorijama, naši zvaničnici reaguju izjavom da je to politička ocena. Ostaje nejasno da li je, u konkretnom slučaju, fotografisanje dece vezane za bolnički krevet propušteno kroz posebnu političku blendu?
Ili su ih predstavnici Organizacije za zaštitu prava osoba ometenih u razvoju sami vezali da bi dočarali surovost bolničkog lečenja u Srbiji?
Kada su se u našoj javnosti pre nekoliko godina pojavile jezive slike iz Doma za zaštitu dece i omladine u Kulinama, politički kreatori kampanje za pomoć ovim mališanima isticali su da su te jezive fotografije dece "slika i prilika Miloševićevog zdravstva". Na listu donatora koji su želeli da humanizuju uslove života dece sa mentalnim poremećajima upisale su se gotovo sve međunarodne humanitarne organizacije – između ostalih i Unicef, Humanitarni biro Evropske unije, Hendikep internešenel, Karitas, Inc....
Sedam godina kasnije, mi viđamo slike te iste dece koja danas leže vezana –
istini za volju, u novim krevetima, u sobama sa sveže okrečenim zidovima, pored kojih se nalaze nova kupatila. I slušamo cinične komentare lekara da deca obolela od hidrocefalusa ne dobijaju adekvatnu medicinsku terapiju, "jer će ionako umreti". Čemu je služilo renoviranje prostorija, popravljanje sanitarnih čvorova, farbanje zidova u vesele dugine boje i kupovina novih kreveta? Da li su svi napori usmereni ka poboljšanju životnih okolnosti ovih mališana bili sinonim za tapaciranje stolica na Titaniku? I ilustracija teze da "bolesnike ne leče zidovi, već lekari?"
[objavljeno: ]
