Izvor: Politika, 20.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Topola užasa
Dah smrti i krik bola još uvek lebdi nad prelepim posavskim krajolikom. Nije ostalo ništa da svedoči o najgorem zločinu u istoriji evropske civilizacije do kamenog cveta posađenog mnogo godina kasnije – tek u trenutku kada su drugovi odlučili da je naše bratstvo i jedinstvo dovoljno jako da se suoči i sa istinom. A istina je zastrašujuća. Oko 700.000 svirepo ubijenih Srba, Jevreja, Roma i drugih, a možda čak i više. Od ovog broja, preko pola miliona ubijenih su bili Srbi ili „grko-istočnjaci” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kako su ih sa gađenjem zvali njihovi „uzvišeni” dželati. Pored toga što su bili sadisti i patološke ubice, ustaše su bile dovoljno mudre da ne dozvole da im se dogodi ono što se dogodilo njihovim nacističkim mentorima u Nemačkoj. U trenutku kada su shvatili da je došao kraj krvavog sna o etnički čistoj NDH-ziji, stigli su da spale i unište ceo logor, pisanu dokumentaciju i da ubiju skoro sve svedoke, tako da su oslobodioci uspeli da oslobode samo zgarišta i masovne grobnice. Za razliku od nemačkih logora koji i dan-danas stoje kao tužna uspomena i večita opomena za sva buduća pokoljenja, od Jasenovca su ostale samo priče koje malo pomalo nagriza truli zub zaborava.
Nama je kratko pamćenje uvek bilo jedna od glavnih osobina. Toj opštoj amneziji često doprinose i mnogi spoljni faktori. U Titovoj Jugoslaviji, Jasenovac je bio tabu-tema koju je pošto-poto trebalo zaboraviti zarad ljubavi i tolerancije između naroda i narodnosti. Na kostima žrtava izgrađen je prelepi nacionalni park, a Hrvatskoj nikada nije suđeno za genocid, jer ih je od toga amnestirao doprinos hrvatskih partizana NOB-u. Ne postoji zvaničan podatak o broju žrtava. To je otvorilo prostor da se ovi podaci danas bezočno falsifikuju, kao da je reč o džakovima krompira, a ne o nevinim ljudskim žrtvama među kojima je bio i ogroman broj dece. Oni koji se danas „posipaju pepelom”, posipaju se deset puta manjom količinom i traže da se u bilateralnim odnosima ovo pitanje više ne otvara kako bismo krenuli dalje. Traže da zaboravimo na klanje, sakaćenje, čupanje mesa i soljenje rana, vađenje očiju, sečenje ušiju i noseva, dranje kože i guranje pacova u utrobe, da zaboravimo silovanje, kuvanje živih ljudi u kazanima, pečenje, čupanje noktiju... ma, mi smo sve ovo, nažalost, već zaboravili.
Ovaj tekst nije ratnohuškački, njegova namera nije da se izazovu nova neprijateljstva, već da se određeni ljudi koji lako padaju u nacionalistički trans otrezne. Ako zaboravimo Jasenovac nećemo se sećati ni Srebrenice, Ovčare niti Bratunca. Zver nema nacionalnost, njena duša nije ni hrvatska, ni srpska niti bosanska – ona je samo zverska. Zato je toliko važan sutrašnji dan – 22. april. To je dan kada je ono malo preživelih mučenika pokušalo da se kroz bodljikavu žicu i smrtonosne rafale dokopa slobode i ispriča svoju priču koju danas mnogi žele da zaborave. Na prošlogodišnjoj komemoraciji u Jasenovcu nije bio prisutan niko od visokih predstavnika Beograda. U Srbiji ne postoji nijedan spomenik ili ulica koji bi nosili ime Jasenovačkih žrtava. Mnogo više poštovanja prema žrtvama su pokazali Srbi iz Republike Srpske, koji su u Banjaluci podigli spomenik pod nazivom Topola užasa, što prestavlja jedan od najstrašnijih simbola Jasenovca (drvo na koje su ustaše vešale logoraše i pod kojim su priređivane najbrutalnije koljačke seanse).
Sećam se kako me je zabolelo emitovanje Tompsonovog koncerta na Hrvatskoj nacionalnoj televiziji. Prepun „Maksimir” mladeži frenetično je uzvikivao „Jasenovac, Jasenovac” dok je ovaj iskompleksirani pajac (nažalost najpopularniji hrvatski pevač) izvodio svoj čuveni hit čiji su početni stihovi: „Jasenovac i Gradiška stara, to je kuća Maksovih mesara...”. I tada su svi ćutali. Neki su čak ovaj skandal nazvali slobodnom umetnošću. Mnogo mi je žao ako mladi ljudi u Hrvatskoj zaista misle da je Jasenovac nešto što je za ponos, umesto da se stide svojih predaka koji su se za čistoću hrvatske nacije borili kupajući se u rekama nevine ljudske krvi. Samo ignorisanje i umanjivanje ovog zločina može imati užasne posledice za generacije koje dolaze. Mi smo ti koji bi trebalo na neki način da budemo „čuvari vatre”, uvek budni, na straži, da pazimo da se ovakve stvari nikada ne ponove. Jasenovac je simbol najgore ljudske tragedije, ali možda i jedan novi, iskreni početak, mesto gde ćemo se svi ponovo okupiti. Zato ovogodišnjem 22. aprilu posvetimo mnogo više pažnje da ne bi sutra ponovo jedni drugima vadili oči, da se ubuduće međusobno takmičimo isključivo u fudbalu, nauci ili na Evroviziji, a ne u mučenju i klanju jedni drugih.
Član grupe „Beogradski sindikat”
Feđa Dimović
[objavljeno: 21/04/2008]
