Izvor: Večernje novosti, 29.Avg.2013, 09:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Tomaševići se bore za svoj prag u Hrvatskoj

SPAKOVALI smo torbu, majka i ja, i uputili se u Vodice. Našoj kući. Pozvonili na vrati... A znate li kakav je osećaj kada zvonite na vrata rođenog doma, a u njemu ne poznajete nikog... Kad su nam otvorili, ušli smo, brate, lepo, ušli... Bez straha, jer ne ulazimo u tuđe. A da je bilo teško, jeste. Pred nama su bile naše uspomene. Sve što je ostalo. Alen Tomašević (45) tako je odlučio da otimače, po ko zna koji put podseti da iz kuće koju su oteli moraju jednom i da se isele. A njima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Tomaševićima, vrate njihovo. - Uzurpatori su gledali, nemi, dok sam se peo uz stepenice prema spratu - priča Alen. - Onda sam izašao na terasu i koliko me grlo nosi viknuo: „Komšije, vratio sam se... vratio sam se... vratio!“ Došla je policija, pozvali su je otimači. Privela Tomaševiće. Pet sati su ih zadržali u stanici. A na kraju inspektor koji ih je priveo obratio se Alenu: „Rado bih te, lično zadržao, ali tužilac kazao da te pustim“. Alen mu je odgovorio: - Imaćete za to priliku, moj dolazak ovog leta nije poslednji put. Srešćemo se i idućeg. Tomaševići su proterani iz Vodica u leto 1991. godine, kao i većina Srba koji su morali da beže i sačuvaju glavu. Od tada su pokušavali sve. Tužili. Sudili se. Traže pomoć države Hrvatske. Ali uzalud. Da mole uljeza da se urazumi i napusti dom koji su od svoje plate prosvetnih radnika podizali Alenovi roditelji. Danas penzioneri izbeglice. Najpre su ih iz Vodica proterali u Knin. A odatle terani „Olujom“, stigli su do Srbije. U Novim Banovcima, u Sremu, pridižu novu kuću, uz pomoć sina. - Oboleli su oboje - kaže Alen. - Što od tuge, što od teškog izbegličkog života, što od gneva jer ne mogu da vrate oteto. Oni više ne mogu da se bore, a ja ne mogu da ih gledam kako pate. Odlučio sam... boriću se na svoj način. Ne samo za kućni prag, već i za dostojanstvo Tomaševića. Kuća u Vodicama koja im je oteta ima 850 kvadrata. Četrnaest soba. Pet kupatila. Sve je bilo opremljeno. Sve puno. Tomaševići su delom živeli i od turizma. Sada od toga žive uzurpatori. - Znate šta... Moja borba nije samo za imovinu. Njenu vrednost... Sve to bude i prođe - govori Alen Tomašević. - Moja borba je pitanje časti. I što je čovek stariji, više ima potrebu da kaže: „Dosta“. Da stane na kraj otimačini i ponižavanju. OPET ĆU DOĆI - Nisam ni mislio da ću ovog leta ostati u našoj kući - kaže Alen Tomašević. - Želeo sam samo da stavim do znanja da, ako su moji roditelji ostarili i oboleli, da ima neko ko će se boriti za njih. Zaslužili su da, dok su živi, imaju barem satisfakciju za život koji su potrošili radeći. I svake godine ću dolaziti. I svake godine ću vikati sa terase: „Komšije, vratio sam se svojoj kući!“.

Nastavak na Večernje novosti...