Izvor: Politika, 21.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Titov grad zaboravlja Titovo doba
Užice – Nekad Titovim nazivano, Užice taj period svoje prošlosti – u kome je od palanke industrijski grad postalo, u nebo zgradama vinulo i današnji lik dobilo – polako prepušta zaboravu. Nestaju ili propadaju obeležja tog doba, nekad svetinjom smatrana, "k'o zenica oka" čuvana. Malo šta još ovde podseća na priče o metropoli antifašizma, srcu partizanske borbe, jedinoj baklji slobode u fašizmom osvojenoj Evropi 1941. godine...
Grad-miljenik Titove vlasti imao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je u posleratno doba gotovo sve ulice sa imenima partizana, manje ili više poznatih revolucionara, događaja iz revolucije, bratskih republika. Danas se tek poneka ulica ovde zove tako, da izuzetkom naruši pravilo o tom nestajanju, poput Užičke republike ili Druge proleterske. Svim ostalim vreme (i odluke onih koji su vladali) odnelo je poluvekovni posleratni naziv.
Od glavne gradske ulice, koja je, naravno, nosila ime maršala Tita postala je Ulica Dimitrija Tucovića, Lenjinov bulevar sada je Miloša Obrenovića, Sedmog jula je Marije Mage Magazinović i tako redom. U tu masovnu promenu su, još s početka devedesetih, krenuli socijalisti koji su tada Užicem vladali, u okviru tadašnje Miloševićeve kritike Titovog doba, da bi započeto dokrajčili, uz svoje osobenosti, krajem devedesetih lokalni vladaoci iz redova DEPOS-a (koalicije SPO – DS).
Ni sa spomenicima nije drukčije. Čuveni Titov bronzani spomenik koji je tri decenije (od 1961. do 1991. godine) u Titovom Užicu stajao na Trgu partizana (još se, nekim čudom, trg tako zove) nalazi se već 16 godina iza zgrade užičkog Narodnog muzeja, sklonjen od očiju prolaznika. Hteli su neki, s naših ili stranih prostora, da ga otkupe, pitali u Muzeju, ali bi odgovor uvek bio isti: spomenik nije na prodaju. Užički borci NOR-a tražili su pre neku godinu da se bronzani Tito vrati na gradski trg, izazvali polemiku u gradu oko toga – pa tada saznali da ministar Velja Ilić predlaže da je ipak bolje na ovom trgu praviti crkvu – ali je spomenik i dalje u dvorištu Muzeja. U čekanju da Opština odluči šta će biti s njim. A za tu odluku, izgleda, nikako politički trenutak da dođe.
Kad smo već kod užičkog Muzeja, on se više od pola veka dičio stalnom postavkom o partizanskom ustanku i revoluciji 1941. godine, ali i nju je pregazilo vreme. Prošle godine ta postavka je uklonjena, s namerom da se na to doba pogleda novim istorijskim očima, te da se u antifašistički pokret pored partizana uključe i četnici. Ta novina je, pod pokroviteljstvom prethodnog Ministarstva kulture, bila na putu da zaživi, već je u Muzeju ponešto i napravljeno, ali spoj petokrake i kokarde još nije stvoren. Nastupio je nekakav zastoj, možda i zbog nekih novih ljudi i razmišljanja u resornom ministarstvu, ko zna.
A pominjati Titovo doba u Užicu, a zaboraviti Kadinjaču, zaista je greh. Ovo spomen-obeležje borcima Radničkog bataljona i dalje pohode znatiželjnici i poneka ekskurzija (naravno, mnogo ih je manje nego nekad), ali ne blista sve u ovom Memorijalnom kompleksu kao nekad. Štaviše, pojedini spoljni delovi zgrade Spomen-doma su dotrajali i oronuli, prilazne stepenice spomeniku su se delom osule, kraj spomenika "herojima Kadinjače" neki po livadi ovce napasaju. Doznajemo i to da restoran u Spomen-domu ne radi poslednjih godina, nikako da ga neko uzme u zakup. Rečju, zapamtila je Kadinjača mnogo bolje dane.
[objavljeno: ]
.jpg)
