Izvor: Politika, 18.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Titoisti
Milošević je poslednji put bio komunista pre nego što nas je ,,ubila (njegova) prejaka reč"
Osma sednica - to je bio prvi direktan televizijski prenos političke borbe unutar komunističke partije, kome će tek istorija dodati šaku začina. Do tada, borbe nije ni bilo - najmanje iskoračivanje iz tračnica onoga što se nazivalo ideologijom - skupo se plaćalo "političkim padom", pa i zatvorom. Nit′ je bilo "pluralizma", nit′ kritičke javnosti.
Sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << današnje tačke gledišta, Osma sednica je bila politički i medijski spektakl, mnogo godina pre nego što je direktan prenos skupštinskih zasedanja postao važna demokratska tekovina. Za mnoge gledaoce tog prenosa, i jedni i drugi bili su samo komunisti na vlasti, i teško da je iko, ko nije bio upućen u finese međuljudskih odnosa u srpskom ogranku SKJ, mogao u tom trenutku da razluči i oko čega se oni kolju, i koja je suštinska razlika među njima.
Ta razlika će se razviti tek kasnije.
Postoji, međutim, nešto što svih ovih godina, predstavlja jednu logičku nejasnoću. Radi se o ideološkoj podeli na pobednike i poražene na Osmoj sednici - pobednici su proglašeni tvrdim komunistima i nacionalistima, dok su poraženi, nekako, uspeli za sebe da izdejstvuju status liberala i demokrata. Milošević je svih ovih godina proglašavan ideološkim čudom - em komunista, em nacionalista!
A to je contradictio in adjecto. Odlika komunista je da nikada ne talasaju bilo šta što bi moglo da rasplamsa nacionalizam - na toj ideji je počivala Titova država. Šta više, komunisti su se zdušno trudili da zatrpaju i zaravne sve nacionalne strasti - uzmimo, na primer, betoniranje Jasenovca. To je bio garant bratstva i jedinstva. Srpski komunisti su po tome bili i revnosniji od drugih - čak je i pevanje "Oj, vojvodo Sinđeliću" u kafani, moglo da bude tema za novinski, pa čak i TV, kritički komentar kadrovika zaduženih za kulturu. U tom kontekstu treba posmatrati i reagovanje komunističkog režima SFRJ, na prve albanske demonstracije na Kosovu, neposredno posle Titove smrti. Preko toga se očigledno olako prešlo, da se ne bi uzburkavale strasti, i one i nisu bile mnogo uzburkane sve dok se Miloševiću nije omakla ona rečenica, 1987. godine, koja ga je katapultirala u prostor u kome obitavaju sve sami srpski sveci. A, tamo mu se dopalo. Tome su doprineli mediji, ali i probuđeni "poetski mislioci". Potonji događaji napravili su od njega srpskog vožda, a njegov simbolički skiptar prostirao se i na televiziju, novine, i na ovaj list. On je leteo na krilima nacionalizma, ali ne i na krilima komunizma. Doduše, poslužio se komunističkom mašinerijom i iskustvom: a zar isto, po domino efektu, nisu uradili i Slovenci, i Hrvati i Albanci?
Postoji bar nekoliko stvari koje su nespojive sa svetonazorom tvrdokornog komuniste - tvrdokorni ne podnosi, pre svega, nacionalizam vlastitog naroda; uvek insistira da se prvo počisti u sopstvenom dvorištu (čuvena maksima srpskog komunizma!); kontroliše sve medije, i ne može da zamisli opoziciju na slobodi. I, koliko god bili kritični prema Miloševiću, moramo priznati da su u vreme njegove najveće moći i uspona, onda kada su i gajbice za paradajz u piljarama ukrašavale njegove slike, prvi put postojali opozicioni (doduše malobrojni) mediji. Sa komunistima, pa čak ni sa onima koji sebe nazivaju liberalima, to nikada nismo doživeli. Jer, komunizam je toliko narcisoidan - jednostavno, ne podnosi konkurenciju.
Milošević je poslednji put bio komunista pre nego što nas je "ubila (njegova) prejaka reč". Posle toga, svaka konkurencija na političkoj sceni bila mu je smešna.
Istinski nastavljači Miloševićeve komunističke faze sa Osme sednice, odnosno pravi titoisti, još uvek su aktivni i glasni samo na srpskoj javnoj sceni.
Ali, nisu u SPS.
www.mirjanabm.com
M. Bobić-Mojsilović
[objavljeno: 18.09.2007.]
