Izvor: Večernje novosti, 24.Maj.2015, 23:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Tito sam sebe proglasio maršalom

VEĆINA hroničara života i dela Josipa Broza stvaranje njegovog kulta vezuje za šezdesete godine prošlog veka, naročito za Brionski plenum i razlaz s Aleksandrom Rankovićem. Međutim, prvi tragovi stvaranja kulta živog čoveka, kulta Tita kao bogočoveka, uočavaju se još u Jajcu, za vreme Drugog zasedanja AVNOJ-a i u mesecima koji su usledili. Ubrzo su počele da iščezavaju pesme koje su pevane o mrtvim borcima Radetu Končaru, Slaviši Vajneru Čiči, Baju Sekuliću, Mladenu Stojanoviću, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Simeli Šolaji, Marku Oreškoviću. Borcima na frontu objašnjavano je kako Rusi ozbiljno zameraju što se u pesmama ne spominje ime druga Tita, a potom stižu direktive da se taj veliki nedostatak što pre ispravi. Tih dana Josip Broz satima pozira vajaru Antunu Augustinčiću. Tako nastaje prva Titova bista, koja je odmah postavljena tik iza govornice Doma kulture u Jajcu, gde se održavao plenum AVNOJ-a. Zasedanje u Jajcu, na kome su donete istorijske odluke o ukidanju monarhije i uvođenju republike, ostaće zapamćeno i po tome što je književnik Josip Vidmar u ime slovenačke delegacije predložio da se Tito proglasi za maršala. MEĐUTIM, jedan događaj baciće istorijsku senku na oduševljenje kojim je ovaj predlog prihvaćen. Prethodila mu je Brozova odluka, doneta četrdesetak dana ranije, kada je samog sebe proglasio za maršala, o čemu svedoči veliki broj diploma polaznicima oficirske škole, na kojima se on potpisao kao “maršal Jugoslavije”. Ali, ni to nije “poslednji raritet” skupa u Jajcu. Predsednik AVNOJ-a, hrvatski političar dr Ivan Ribar, bio je na Prvom zasedanju AVNOJ-a, novembra 1942. u Bihaću, predstavnik Hrvatske, a u Jajcu je preko naći postao predstavnik Srbije. VIRTUELNU odluku o proglašenju da većinu odsutnih delegata AVNOJ-a u Jajcu, koji se nisu pojavili, proglasi prisutnima Tito pretvara u lažnu istorijsku činjenicu. Nekoliko meseci kasnije piše veliki članak, u kome tvrdi je da je “na Plenumu sudelovalo 240 delegata iz svih krajeva naše zemlje”. Uz pomoć moskovskih prijatelja, tekst je preveden na engleski i objavljen u nekoliko značajnijih listova u Americi i Velikoj Britaniji. Titovim drugovima i u Kominterni to nije bilo dovoljno pa ga prevode i štampaju na ruskom, bugarskom, albanskom i još nekoliko jezika. Tako je jedna poluistina o broju delegata na zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, kako je vreme prolazilo, sve više postajala nepobitna činjenica, na kojoj su odškolovane generacije i generacije Jugoslovena. Nekoliko nedelja posle skupa u Jajcu, Čerčil, Ruzvelt i Staljin u Teheranu su se dogovorili da se očuva i obnovi Jugoslavija, a Vinston Čerčil je insistirao na tome da se “moraju prisiliti svadljivi Jugosloveni na sporazum” na “nagodbu za jedinstvenu Jugoslaviju”. ZBOG straha da se ne ostvari ovaj cilj, Tito je u proleće 1944. od Sovjeta tražio da jednostrano priznaju njegovu privremenu vladu, ali gospodar Kremlja je oklevao. Tito šalje u London specijalnog emisara Vladimira Velebita, koji od Čerčila saznaje da za Ujedinjeno Kraljevstvo nije toliko bitno “da li će Jugoslavija posle rata biti monarhija ili republika”, koliko njen otpor protiv Nemaca. To je značilo da Britance i 1944, isto kao i marta 1941, kada su organizovali puč u Beogradu, više od svega zanima koliko će se Jugosloveni žrtvovati u borbi protiv Nemaca i tako pomoći Englezima da njihovi gubici budu što manji. Ni Čerčil nije sedeo skrštenih ruku, Titu je avionom poslao novi džip, i sina Randolfa, po kome je, zlu ne trebalo, poslao i veće količine zlata. U avgustu 1944. Tito se u Kazerti sreće sa Čerčilom. Piloti, sa kojima je leteo, zamolili su ga za autogram. U nedostatku adekvatnijih “suvenira” u američkom avionu DC-3, potpisao im se na zelene dolarske novčanice. Pošto je u Italiju stigao pre Čerčila, otišao je na izlet u Rim. Razgledao je Koloseum i baziliku Svetog Petra. Uskoro je stigao i Čerčil, koji je Kominterninom povereniku za Jugoslaviju dozvolio da ga ubedi da “nametanje komunističkog režima u Jugoslaviji ne spada u naše namjere”. Čerčil: “Želeo bih da Vam postavim još jedno pitanje. Zar nije tačno da veliki deo srpskog seljaštva ne bi pozdravio uvođenje komunističkog sistema?” Tito: “Prilično sam uznemiren svim tim pitanjima koja se neprestano postavljaju o komunizmu u Jugoslaviji. Sasvim kategorično sam izjavio da ga ne kanim uvesti. Za to ima mnogo razloga. Sve evropske zemlje posle rata moraju imati demokratski sistem, a Jugoslavija ne smije biti drukčija.” ČERČIL mu je poverovao na reč, pa je lider jugoslovenskih komunista uskoro dobio ustupak o kome koliko do juče nije mogao ni da sanja. Na nagovor Vinstona Čerčila, kralj Petar Drugi krajem avgusta smenio je Dragoljuba Mihailovića, a dvadesetak dana kasnije pozvao je Mihailovićevu vojsku i “sve Srbe, Hrvate i Slovence” da se priklone Titu. Tito je ponovo od Sovjeta tražio da jednostrano priznaju njegovu državu, stvorenu u Jajcu, i zato u Moskvu šalje Đilasa koji još jednom insistira kod Staljina na ovom priznavanju. U Toku razgovora sa Đilasom, gospodar Kremlja Staljin je pozvao ministra spoljnih poslova Vjačeslava Mihajloviča Molotova, čije je inače pravo prezime bilo Skrjabin: - Da li bismo nekako mogli podvaliti Englezima da priznaju Tita - upitao je Staljin, na šta je ministar odgovrio. - Ne, to je nemoguće, oni su potpuno svesni odnosa koji su se stvorili u Jugoslaviji - rekao je Molotov. UMESTO priznanja, Staljin po Đilasu Titu šalje pozdrave i još nešto i to mnogo - 200.000 dolara u kešu i skupocenu kavkasku sablju čije su korice i balčak bili od srebra i zlata, a sečivo od damaskog čelika. Titu je i to bilo dovoljno, jer je shvatio u čemu je problem.Mesec dana po Đilasovom povratku, Tito 5. jula 1944. šalje pismo Staljinu: - Biće nam potrebna najveća Vaša podrška da bismo mogli što prije riješiti pitanje Srbije, koje je za nas vrlo važno, jer od toga zavisi konačan uspjeh u stvaranju demokratske federativne Jugoslavije... I ja Vas molim za tu pomoć - napisao je Broz. Usledila je i formalna molba za invaziju na Srbiju: - Po mome mišljenju, najjača podrška u svakom pogledu bila bi u tome ako bi Crvena armija nadirala preko Karpata i Rumunije u pravcu juga - zatražio je Tito.Diploma iz koje se vidi da je sebe proglasio maršalom pre nego što je zvanično predložen STVARANjE KULTA O STAVARNjU Titovog kulta u Jajcu, i u mesecima koji su usledili, svedoči jedna od značajnijih ličnosti partizanskog pokreta, čovek koji je na početku rata bio politički prvak Prve proleterske brigade, Stanoje Brajović. Kult Titove ličnosti borcima je, govorio je Brajović, nametnut tek 1944, kad se rukovodstvo primaknulo vlasti: - Te su nam godine prvi put zamerili iz Vrhovnog štaba, što nedovoljno popularišemo prvu ličnost našeg pokreta maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita. Tada sam bio rukovodilac političkog odeljenja Trinaeste hrvatske proleterske brigade “Rade Končar”. Dobili smo naredbu da taj veliki nedostatak što pre ispravimo. Sve se postupno pretvorilo u jedan kult, kult živog čoveka, kult Tita kao bogočoveka. U verski, religiozni fanatizam - zapisao je Brajović. PRVA UNIFORMA DOK je Čerčil uveravao ili bolje reći ucenjivao kralja Petra Drugog Karađorđevića, jedan slovenski krojač u Drvaru uzeo je Titu mere i sašio mu prvu maršalsku uniformu. Maršal je još nije čestito ni obukao, a Nemci su 25. maja 1944. povodom njegovog navodnog rođendana, izvršili desant na Drvar. S terase ispred pećine, u kojoj se krio, Tito je gledao kako Nemci u njegovom zarobljenom džipu, koji je dobio od Čerčila, jurišaju prema njegovom skrovištu. Obuzeo ga je bes. Otrčao je do svoje sobe i zgrabio snajpersku pušku i počeo besomučno da puca. Ali morao je bežati iz pećine, sa gotovo celim Vrhovnim štabom i Čerčilovim sinom Randolfom, jer su Nemci nadirali sa svih strana. Inače, snajpersku pušku dobio je na poklon od jednog sovjetskog generala koji je bio u misiji kod njega.

Nastavak na Večernje novosti...