Izvor: Blic, 07.Apr.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tito nije video „Kosu“
Dragi Vlajo, nije uobičajeno da stalni pisci kolumni u istom listu i na istom mestu polemišu jedni s drugima. Pa ipak ne mogu da ostanem sa rukama u džepovima posle tvog prekjučerašnjeg napisa „Tito i Kosa”. Pogotovu što smo u većini pojava našeg javnog života istomišljenici.
Pre svega ti, koji više od mene čitaš sve što se piše, nisi pročitao izjave nas preživelih svedoka, između ostalih i moju, da Tito nije video „Kosu”, nego je nekom palo na >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pamet da mu na dočeku Nove 1970. godine u Domu omladine pleme „Kose” otpeva pesmu „Daj nam sunca”. Nisam tome prisustvovao.
Naravno da Titu, kao što ti reče, ne bi palo na pamet da zabranjuje „Kosu” i da je video, ali ima poltrona koji su to pokušali. Nekoliko godina kasnije Sofija Mišić u jednom talasu neodogmatizma pokušala je da to učini. Zaustavili su je neki uticajni predratni komunisti sa liberalnijeg krila sukoba na levici.
Kao što se ti bez razloga umalo nisi „srušio” što je pola vlade prisustvovalo sadašnjoj premijere „Kose”, ja sam se srušio od tvoga zapanjenja. Ne znam što bi to samo po sebi bilo nešto „derogativno i na uštrb”. Zar smisao jedne predstave menja bilo čije prisustvo. Da li bi onda trebalo iz neke političke pravovernosti odbiti dotaciju te vlasti. Možda je zapanjenje aluzija na temu „Revolucije” ove sezone u A212. To što se digla kuka i motika na tu temu, samo je dokaz da je na našoj javnoj sceni najjeretičnije biti na strani klasične levice, makar i one neuprljane kao Fromova i Markuzeova. To je već klasični beogradski sindrom.
Tebi, kao svedoku ateljeske „Kose” 1969. godine, najviše se čudim što njenu pojavu na tadašnjem repertoaru A212 kvalifikuješ kao „pokorno poslušništvo”. Istovremeno citiraš kao svetle primere zabranjivane predstave „Kape dole”, „Druga vrata levo”, „Ulogu moje porodice...” i „Oj Srbijo, nigde ’lada nema”, koje smo takođe Mira Trailović i ja (ti isti „pokorni poslušnici”) stavili na repertoar. Nije valjda pozorište toga vremena trebalo da stavlja na repertoar samo ono što će biti zabranjeno. Posle „Kose”, kao što napisa Stanko Crnobrnja, ništa više nije bilo isto. Govorom „dece cveća” u SAD i kod nas temeljno se revolucionisalo ponašanje omladine i poljuljani temelji još živog staljinističkog puritanizma. „Kosa” je poslednji komad koji zaslužuje prezir kao neke planirane desne zavere imperijalista. Još kako su se poslednji ostaci socrealizma mrštili na tu „Kosu”, čak i više nego sva pomenuta jeretična dela toga vremena. Sećaš li se?
